Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

Ђорђе Кишић

Здраво, ја сам Киле. Бавим се свим могућим занимљивим стварима и упадам у најразличитије проблеме и авантуре. Ученик сам 8. београдске гимназије, члан РК СЦ Вождовца, историјске секције, реп групе и још много различитих волонтерских, хуманитарних и радних организација. Волим људе, чак и кад су им моја виђења света потпуно суманута и неприхватљива. Пишем поезију откад умем да пишем и сматрам да ћу читавог живота бити одсутан од реалног, стварног живота јер сам заљубљен у свој. Моје песме су истовремено моји пољупци и моји ожиљци и надам се да ће до краја бити још много и једних и других.

 

 

Мува

Ја сам само мала мува 

С инскектима правим слет
Мене само ветар чува,
Од свих чула имам пет

Гледам птице у свемиру,
Свака од њих давно зна
Да у овом мом немиру
У њих гледам само ја.

Мени ништа није битно
Осим смећа којим пловим
Све је тако сјајно,ситно
Ту где своје снове ловим.

Сметају ми пчеле жуте
Јер је њихов живот цвеће
А те наше шуме љуте
Оком никад видет’ неће

Но сам ипак мало тужан
Јер ја тако ниско летим
То што небо сјајно пружа
Никад нећу да осетим

И ти мува јеси, друже!
Само можда не знаш још,
Када се муве тужне здруже,
Цвеће претворе у нож...

 

 

Витез и вила

Носим на себи ожиљке страшне
Крв ми се слива низ лице и груди
Руке и мисли све мање снажне,
Бол ме из транса уморног буди.

С далеког пута стигох пред врата
Из љутог боја,корак пре смрти.
Силазим тешко с рањеног ата
Од злата квака преда мном се врти

Падам на колена,гледајућ траву
Видим на трави рубље од свиле
Нежна ми рука подиже главу
Видим свој одраз у очима виле

Исти сам тамо,јадан и згажен
Около мене свуда је тмица
Ал’ моју тугу укратко саже
Осмех с мог тешког уморног лица

Њене ми усне исцељују ране
Ноћима дугим,мрачним и хладним
Јутрима нежним ја бројим дане
А поднем се враћам вуцима гладним

 

Огледало

Ноћу се будим о поноћи тачно
Кад мрачно је свуда осим на небу
Са месеца дође ми линијом зрачном,
Визија света о насушњем хлебу.

Тад видим муке патњу и беду
Врте се слике на месецу страшне
Слике свих гладних док до смрти једу
Плодове неке болесне маште

Вашке им скачу на јело и пиће
Док свиће зора месец се ломи
Настаје страшно крвопролиће
Јер своје месо уједају они.

Њихова лица су заставе боли
Док лочу крв из отеклих вена
Плачу а суза ране им соли
Из уста без речи цури им пена.

Видим и једно стадо хијена
Животиње злобне не једу живе
Чекају кад ће од смрти сена
Пасти на тмурне крваве њиве

То је огледало куће где живим
Штокхолмски синдром хијена и људи
На црно белој отужној њиви
Све друго су сенке пролазне смрти.

 

Вила отровница

Боле од рада руке сељака
Падају кише и ватре са неба
Његов су воћњак леје од мрака
Само још мало до пада му треба

Његово злато жеља је свима
Ал’ њему је казна одувек била
Што пали благо и створи од дима
Образе беле што покаже Вила

Она је ветар,нежна и лепа
Прати сељака кроз тежак век
Ал’ траје кратко та љубав слепа.
Она га воли моменат тек

Није му лек да угледа вилу
Само што проба да дели је свима
Конопљу,омчу што облачи свилу
Она ће несрећу пренети њима

Залива сељак крвљу ту башту
Јауче биљка,ал’ све је тиша
Он губи наду,пребујну машту
Неће се никад мењати ништа

Никада сељак умрети неће
Он и под земљом очајан живи
На гробу му расте Вилино цвеће
А свеће му пале вукови сиви.

 

Слика

Неко са те слике,
Малим прстом срећу моју,
Одне ко златнике!

Мени бледом узе боју,
Неко из тог слоја,
Једе посну проју,
А зна да је моја!
Не да ми ни мрву коју.
Да бар имам чиме,
Да погинем часно,
Да не каљам име!
Што га зовем гласно.
Ал’ бадава сине,
Из висине Виле,
Вичу јер из свиле
Оне су родиле!
Све у мени страшно.

Па сад живим попут биљке
И не видим јасно...
Свог убицу са слике.

 

Последњи акростих
С утра је јуче данас за на С
М рак и тишина зову са дн А
Р ужна је слика та кишна ка П
Т о живот бледи у даљ за ча С
М иран и даље Е
И чекам кра Ј
СМРТ МИ ЈЕ СПАС!

 

Механизам привреде

Испод крајњег мрака без боја
Слоја воња без воље да потрају
Из огња скореле сперме крви и гноја
Лешеви људи што ходају
Траже топлу одају
Праве траг у пролазу
Спремни да живот продају
Неће на рајску росу
И да на главу ставе кесу
Немају марамицу да истресу
Рђаву душу у смрзлом носу
Ту доле се вара и краде
Ту доле не гледа бог
И плаши се ветар јер дува бол
Ту доле иду лоши
И постану још гори
Ту се рађа онај мрак у зори
Троше врлину да направе храну
Не значи њима захвалан стих
Јер живим и растем само због њих
Па заклоним таму и ту љуту рану
Да не виде како још живи смо ми!