Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

Јелена Арбанас

Рођена сам 1992. године у Сирмијуму. Тамо сам завршила основну и средњу школу. Правни смер који сам похађала четири године био је толико инспиративан да сам се радовала сваком новом одласку у Петницу и изостајању са часова сувопарног права. Место у коме сам рођена одредило је моја интересовања, јер волим да истражујем све што је у вези са Антиком. У средњој школи читала сам Платона и заносила се сократовском иронијом. Због Симпосијума и литературе која ми је све више обузимала дух, одлучила сам да упишем општу књижевност и теорију књижевности. Омиљени писац ми је Маргерит Јурсенар, а најдража песникиња Сапфо. Пошто сматрам да човек не може бити комплетан ако се развија само духовно - плешем. Дуго сам тражила покрете који изражавај моју личност и пронашла сам их у оријенталном плесу.

 

О бити сликара
(Могла је бити свачија)

Њено лице било је мило, са црвеним уснама и плавим очима. Поглед јој је био сетан, хладан, али је скривао понизност и љубав. Косу је увек носила у пунђи, а на ушима је имала црне бисерне минђуше, у комплету са огрлицом која јој је красила дуги врат и деколте. Танак струк и пуна бедра одисали су женственошћу и плодношћу. Њене груди су биле чврсте.
Пратила га је од детињства. У њој је сакрио све жене које је пожелео. Девојку која продаје цвеће на улици, мајку са набујалим грудима која у себи носи нови живот, жену са којом је у браку, конобарицу из кафане преко пута куће, проститутку коју је плаћао једном недељно.
Замишљао је да воде љубав. Волео ју је у возу, на ливади, у атељеу. Сликао је њен лик, сасвим јасан, близак у његовој глави, али на платну мутан и далек.
Желео је да је прикаже свету. Страст према конструкту жене постајала је толико јака да ју је видео како доручкује са њим, шета, спава, чита новине и буди се са првим зрацима сунца.
Постајала је стварна, судбоносна, спасоносна. Расла је са њим, године јој нису учиниле ништа, а он је остарио и оронуо. Сликао је док му је позирала, у његовој глави. Није успевао, није могао да је наслика. Пружала му је само неуспех.
Замишљао ју је како води љубав са његовим старим пријатељима, познаницима, пролазницима. Тако дражесна и млада, могла је бити свачија. Желео је да је створи, ослободи, пусти.
Натерала га је да размишља о љубави, животу, идеји, универзалности, лепоти, бити. Иако имагинарна, апстрактна, ничија, била је своја, његова и могла је бити свачија. О, само када би желела да изађе, да га напусти. Супериорна, играла се са њим и начинила је од њега етичара, естетичара, филозофа, човека.
Носио је Парисов терет, Хеленину лепоту и дивотни грех.