Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

Дејан Каназир - песме

 

Акростих

Нестварни снови као и овај дан
Искре лете главом, малени демони
Нико овде ми не указује на тен
Андјеоске косе прелепог таласа
Вина ми дајте јер сам такав
Обешен на дну где вреба зло
Ликови у тами испунили су бал
Испрекиданог срца што покушава да вири
Мрак да угаси јер ту је мадам
Тај дечак чека смрт
Еденски га погледи не виде

*

Погледај, све око нас се руши
покушај да одеш негде где стало је време
јер мирис опалог страха ме гуши
ипак није хтело на боље да крене
Боје са твог лица изгубише ведрину
Док све отпада са небеског плафона
Осмех ти се искривио у маргину
Што жели да конструише радост са пар јефтиних
шаблона
Криви се време, са њим и ово лишће
Док октобарска киша пада
Кофер овај твој ме стишће
А ипак бејах громада

*

Акростих (поново)

Желатинска небо сија под оком
Исконско сунце жар ми срцу даје
Вране ту преда мном играју понекад
Очи не маре вазда за то
Толико о томе, можда је све ово бол
Јаки лекови нас ипак не смирују
Ексерима нас куцају у земљу
Јарко црвена крв сад је шара
Ера емоција долази са океана
Дани полако плове на облацима
Андјели бели полако их воде
Насилно бичем до слободе

 

 

 

 

Зашто си постала обрис

Киша, ноћ и ваздух
гушили су ме тада
кад си покушала рећи одлазим,
ово је крај
Зној се сливао са чела
док су коњи касали ка сутону
не видећи пред очима ништа
јер та ноћ, та киша беше прејака
капи су ми пекле кожу
док се дим цигарете
сливао низ руку
Замишљен сам гледао
како твој обрис нестаје
у хиљадама других
Нестаћеш
заувек међу њима
нећеш бити она стара
Ти ћеш пробати да будеш ти
али ћеш се претворити у њих
у та тела хладна, охола и зла
Нећеш се јавити
јер одузеће ти време
Жамор људи, њихови осмеси и његова усна
Они ће те сви заволети
А ти ћеш се питати
Зашто постадох обрис?

 

 

Гледај своја посла
Питали су пијаницу зашто пије
каже, у пићу је спас
Питали су девојку зашто га воли
зато што време не зна за нас
Хиљаду зашто и хиљаду зато
чудна и глупа питања
Питали су тако људе од заласка па до свитања
Али ту преко пута улице где нико не начини корак
Лежао је један човек, поглед му је био горак
Лежао је на тротоару гледајући на другу страну
где су људи наизглед срећни
бројећи им ману по ману
Био је ту и пио је вотку, руску, веома јаку
лице му се скупљало и ширило
при сваком сунчевом зраку
Пошли су затим ти људи са корпом пуном одговора и објашњења
да га приупитају нешто поводом државног пореског система
Он је само умирао, док су корачали ка њему
ти људи пуни надмености и лажног чојства
Питали су га зашто умиреш
Стигао сам до савршености
гледајте своја посла!

 

 

Осмеси на позорници
Осмех број 35
узимаш из плакара своје душе
опет да ставиш неки други
нешто те силно вуче
Да ли су то остали глумци
такав им требаш за сценографију
или је то можда
само да би прикрио
неку тајну скривену
и помало мрачнију?
Кажеш себи не треба ово мени
зашто сам ја тај што маске мења на сцени
Доста ми је више, овде су сви уметници
Будимо једном обични смртници
Без маски, без шминке, без силних плакара
Истина је можда досадна, али зашто се не види
баш сада
Кад све је изгубило значај
и то нас у бездан баца
Живот је овај представа друже
са омањим бројем гледалаца

 

 

Испитивање граница
Памтим дан када постао сам луд
сунце је постало јаче и сјајније
Наизглед нисам имао куд
лудост је постала нешто трајније
Био сам луђи од пијанице, што за пиће даје последњи динар
око мене су се смејали на као луди на брашно
А ја,
Ја сам био млинар
Скакао сам по барама времена
док су ми одређивали дијагнозу
Није ме било брига
поподне бих го гледао временску прогнозу
Дали су ми терапију али био сам у беспарици
није било пребијене паре у очевој сламарици
Рекли су није луд, само прати своје снове
али они су само скуп насумичних слика
ја сам само узимао боје
да живот насликам лепше
била је једна дражесна прилика