Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 122

Ксенија Симоновић

ksenijaПрва бг гимназија, други разред, полазник физике у ИС Петница, у коју сам иначе заљубљена до ушију и преко. Пишем блогове са семинара и чланке за портал Вива Физика, тренирам синхроно пливање, у слободно време слушам музику (рок, метал, панк), фотографишем и спавам.


СОЛИТЕРИ


Седела је на кревету, потпуно мирна, без покрета, без звука. Бацила је поглед на сат. Пола шест ујутро. „Не могу да останем унутра. Морам напоље. Гуши ме соба, не могу.” Пали малу лампу изнад кревета, тражи телефон. На тренутак оклева и бира број. Поспан глас са друге стране, „Хало?” –Хејј, Катја је, извини што те будим… Морам са неким да причам… Глас јој на крају утихне. –Наравно, ту сам. Да се нађемо у паркићу? –Дошао би? Сад? –Не лупај више и крећи, ту сам за 10 минута, знаш да те увек чекам. Прекида му везу. На тренутак се насмеје, као са олакшањем. Марко јој је најбољи пријатељ, још од детињства, ишли су заједно у вртић, па у основну, сад су заједно уписали гимназију. Са њим је имала диван однос, увек је био ту, без питања, без задршке. Схвата да опет касни, облачи прву мајицу и фармерке, навлачи патике и излази из стана. Не чека лифт, трчи од деветог спрата до приземља и у тихо јунско јутро. Између кровова солитера се помаља сунце, све делује некако чисто и светло, нежно. Једноставно. Кад би само код ње све било тако. А није. Нажалост. Ни не размишља куда иде, подиже главу и види Марка пред собом, седи на клупи и пије сок из флашице. Опет је стигао први. Седа поред њега. Не проговара. Након неколико минута Марко зачује тихо шмрцање. Без речи подигне руку, обгрли је око рамена и јако стегне. И даље у тишини, спушта му главу на раме. „Катјуш, шта је било, шта се дешава?” Погледа јој лице и схвата да има огромне подочњаке, као да данима није спавала. Смршала је, убледела, оцртавају јој се јагодице, кожа јој је неприродно затегнута, очи црвене од суза. Седе тако, чини се сатима, прве баке већ излазе са цегерима на пијацу. Оне пењалице и љуљашке на којима су се некада стално играли, тобоган низ који су се безброј пута спустили и кош који је вечито био без мрежице сада делују мрачно, тужно. Причају једну давно заборављену причу, на коју је тачка стављена одавно, тако је било најбоље. Причу о њима. Катја тихо проговара. „Сећаш ли се оног дана? Кад смо се упознали? Не могу да верујем како је време пролетело… Пала сам са љуљашке, пружио си ми руку да устанем и од тада се готово стално виђамо.“ Осмех измешан са сузама пролетео јој је преко лица. „Ужасно сам тужна. Плашим се. Плашим се да се никоме не допадам, да никоме није стало до мене на, знаш… Онај начин. А ни мени се нико не свиђа. Будем кратко заљубљена, али испостави се да то није то. Увек је тако. Осећам се безвредно, немоћно… Ноћима већ не спавам, не могу. Легнем да спавам и сузе ми саме крену, сетим се основне када ме ти једини ниси мрзео зато што сам била вуковац, када си био на мојој страни а против целог одељења… Како смо учили за пријемни и показивала сам ти математику, а ти си мени радио српски… Кад смо заједно попунили листе жеља и пријаве, ишли у школу пре врућине и гужве да се упишемо, молили да нас ставе заједно, у исто одељење… Првог септембра смо седели овде до поноћи и причали… Ништа ме не чини срећнијом од тога што те познајем, што знам да могу да се ослоним на тебе. Само сам то хтела да ти кажем, хвала ти што си ту.” Марко ништа не проговара, само седи крај ње, грли је, као да је држи да се не распадне на делиће. У неку руку и јесте тако. Кад би само знала, кад би само могао да јој каже… Али не сада, не када је овако рањива, сувише би је повредило, не може то да јој уради, никако. Из ока му склизне суза, само једна. То ће морати да сачека, можда неки други пут. „Слушај, немој да си толико малодушна, не ваља ти то. Много си огорчена откад смо уписали школу, не знам шта се десило са тобом, не успевам да схватим. Ништа нисам питао све досад, мислио сам да ћеш се извући из тога, али сад је доста. Шта се догађа, у чему је проблем? Сети се, рекла си ми ово једном: Ако хоћеш да ми испричаш, испричај ми. Ако нећеш, немој. Али немој да ми мажеш очи и понављаш да је све у реду, превише те добро познајем.“ Паркић се пуни полако, иза угла се појављује њихова стара васпитачица, Маја, води групу деце из вртића. Неко двоје иду два корака иза осталих, једно уз друго, испреплетаних прстију. Катја се начас осмехне кад се сети како је увек викала на њу и Марка кад заостану. Осећај је не вара, Маја се управо тог тренутка окреће и виче, оно двоје потрче да ухвате корак. Додирује Марку раме. „Хајде до мене, овде је већ гужва, моји су отишли, месец дана ћу бити сама, иду на море, па код баке и деке на Златибор, па у Ниш код рођака… Нисам пошла, нисам могла.“ Без речи устају, назад у сеновиту зграду, на девети спрат. Катја начас улази у кухињу, мути две велике ледене Нес кафе, сече банане и прави воћну салату. Вади слатку павлаку из фрижидера, мути шлаг и сипа га преко салате. Ставља све на послужавник, пажљиво га подиже и креће ка вратима, успут дозивајући Марка. На излазу из стана схвата да га нема, спушта послужавник на сточић,
улази у своју собу и види да је заспао на кревету, седећи. Благо њему, како је заспао тако, за пет минута… Није фер. Враћа се у предсобље, оставља кафу и салату у фрижидер, па назад у собу. Седа на кревет и гледа га како спава. „Не могу сад да га будим опет, жао ми…“ помишља на секунд, док се не спусти поред њега, исто уз зид. Заспала је за непун минут. Сањала је да је била срећна. Не сећа се детаља, памти само срећу. Када се пробудила, лежала је на кревету са фротиром пребаченим преко леђа, иако је била сигурна да је заспала седећи. У соби је био мрак. Али где је Марко? Није ваљда преспавала цео дан? Подигне главу и осврне се по соби, угледа га како седи за компјутером и игра игрицу. Када види да се пробудила устаје, седа поред ње на кревет и поново је грли. „Колико је сати?“ „Око пола 7, преспавала си пола дана, спавалице једна. Ето ти кад не спаваш по целу ноћ.“ „Да, да, како да не. А ти? У пола шест сам те пробудила.” „Ја сам, за разлику од тебе, бар дотад спавао.” Покушава да се побуни, али увиђа да нема сврхе. Узима малог плишаног пингвина ког јој је купио за рођендан, чврсто га стеже и привлачи Марка ближе себи. „У вези онога што си рекао… Нисам ни ја баш сигурна шта се догодило. Имам све разлоге да будем срећна и ништа што би ме чинило тужном и мрзовољном, а као да је обрнуто. Као да немам чему да се надам. Где год да погледам, све је мрачно, кроз прозор допире сунце а ја седим унутра и слушам музику, мрзи ме да померим слушалице са ушију. Тешко је… Не знам на коју страну да се окренем, свесна сам да се вртим у круг, а не налазим излаз.“ „Побогу, па зашто ме ниси раније звала? Зашто ми ниси ништа причала?“ „Не знам, ваљда сам се бојала да ћу ти досадити стално са истом причом, већ сад се само понављам, нисам хтела да те замарам својим проблемима.“ „Рећи ћу ти ово први и последњи пут. Не замараш ме. Још једном, не замараш ме. Увек сам ту за тебе. Шта год да ти затреба.” Катја је поново заплакала. Од олакшања. Онај црни облак њених мисли је и даље био ту, али мало даље и за нијансу светлији. Пре него што је и стигла да размисли о томе, окренула се ка Марку и кренула да га пољуби. У последњем тренутку схватила је шта ради и трзнула се на супротну страну, закашљала се и обрисала очи. Као да је први пут угледала Марка, његову косу, очи, усне, рамена… У ствари, не, као да досад ништа од тога није примећивала. Увек је био само Марко, њен друг, не Марко, дечко са којим би можда могла да има и нешто више од пријатељства. Прогутала је кнедлу и потрудила се да намести нормалан израз лица. Устала је са кревета, тркнула до кухиње по онај Нес и воће, вратила се у собу, спустила послужавник на кревет. Марко је отишао до рачунара и пустио музику. Седели су тако, пили кафу и јели расхлађену воћну салату све док није погледао на сат. „Ауу, колико је касно, морам да кренем, обећао сам брату да га водим на ноћно купање, хоћеш са нама?“ „Не, не могу, остаћу овде, хвала ти.“ „Катја…“ „Молим?“ „Хајде, крећи, немој да зезаш, идемо мало да пливамо.“ „Океј, победио си, спремна сам за минут.“ Отвара орман, тражи купаћи, пешкир, торбу, обува јапанке и крећу. Целе вечери пливају заједно, роне, чак су се попели и на скакаоницу. Катја није спремна да скочи, Марко је повлачи даље од ивице и хвата је за руке, гледа је право у очи. На небу изнад њих види се пун месец, огроман, као да је на дохват руке. „Морам нешто да ти кажем. Нисам хтео то да урадим данас, али јаче је од мене. Свиђаш ми се. Јако. Заправо не, не свиђаш ми се. Мислим да сам заљубљен у тебе. И молим те, молим те, молим те, немој да престанемо да се дружимо због тога. Знам да не осећаш исто, сигуран сам у то, али ипак сам допустио себи да се надам… Био бих најсрећнији човек на свету кад бих знао да и ти ово мислиш о мени, али…“ Глас му препукне. Катја стоји без речи, не може да верује шта је то чула. Да ли је могуће, да ли се коначно десило, и што је најбитније, како је успела да се заљуби у најбољег друга само у последњих неколико сати? Стеже му руку, јако, најјаче, и пољуби га. Најпре кратко, бојажљиво, а онда поново, дуже, страсније. Прилазе ивици и скачу и даље се држећи за руке, ори се њихов смех када заједно упадну у воду. Спасилац дува у пиштаљку, термин је готов, морају да изађу. Где баш сад, кад им је било најлепше, зашто је увек тако? Спремају се што брже, без речи, обоје се труде да се оном другом не нађу на путу. Стоје испред капије базена, не смеју да се погледају у очи, поздрављају се стегнуто, као да су само познаници. Катји се чини да је нешто унутар ње управо сломљено, трчи све до куће и затвара се у собу, сузе поново навиру. Испала је глупача, она најгора, најглупља, поново. Црвени на саму помисао да икад више види Марка. Зашто, зашто је то урадила, зашто је морала да га пољуби? Пре него што заспи, њен јастук и пингвин су мокри од суза.

 

РИЂОКОСА

 

Постало је некакочудно. Најпре неприметно, боје су се изобличиле, црвени камен на њеном прстену постајао је све већи, попримајући обрисе чудовишта. У очима јој се огледа паничан страх јер зна шта ће уследити. Већ јој се ово догађало. Дрхтавом руком посеже испод душека и вади мали црни несесер. Прекасно. Паника. Бол. Патња. Грч.
Мора да се онесвестила. Пробудила се на поду поред кревета, омамљена. Опипала је лице и међу прстима осетила нешто топло и влажно. Црвена мрља ширила се по крагни свечане беле кошуље. Вриснула је. Тек тада је схватила. Бочица се разбила када је пала са кревета. Врат и лице су јој у посекотинама и ожиљцима. Опет ће морати да потроши сате на шминкање. Покушава да устане, безуспешно. Цело тело јој је у болном грчу, не може да се помакне. Сад мора да сачека да прође. Беспомоћна лежи, очима претражује собу коју као да види први пут, иако је њена откад зна за себе. Пространа и светла, зидови су светлоплаве боје са исцртаним пејзажима градова који постоје у њеној машти. Сама их је нацртала. Између зграда висе урамљене дипломе и слике на којима је са пријатељицама. Један цео зид је од стакла и са последњег спрата солитера се пружа фантастичан поглед. Испод прозора је радни сто, на њему компјутер, штампач и телефон. Читава соба је сређена под конац, не би се рекло да ту неко живи. Кревет је затегнут, књигеисвескепоређанена полицама, у орману је одећа сложена по бојама. На поду је црвени тепих. Боја није случајна, променила га је када јој је досадило да га сваки пут чисти пошто јој позли. Никада није осетила толики страх. Сетила се како је свепочело.Дуго је порицала, неспремна да призна. Није хтела да се зна да узима таблете и да не може без њих. На њој се ништа није примећивало, изгледала је савршено, обучена по последњој моди, исфенирана, нашминкана... Бавила се спортом, ишла на глуму, имала одличне оцене... Сви су желели да буду у њеном друштву, момци су трчали за њом. Није била арогантна и умишљена, дружила се са свима, налазила времена да помогне када год је требало. Тек понекад би преко модроплавих очију прелетела сенка туге. Људи су поверовали у њену маску и слику коју је о себи створила, без питања, без размишљања. Нико није знао да се испод савршене љуштуре крије уплашена и измучена девојка. Грч је попустио и руком је посегнула за једином таблетом која је преостала.
Крозглавусујој прошле слике од пре десет месеци, када је са девојкама из разреда срећна трчала по Калемегдану. Заправо, ни тада није била потпуно задовољна, када се присети, никада се није осећала прихваћено. Увек је била ту за друге, а никада није имала некога на кога би могла да се ослони. Једне вечери, после школе, ишла је од  једне до друге групице и питала да ли би неко хтео да остане код ње да преспава, била је сама у стану јер су њени отпутовали. Свака је имала спреман изговор да је одбије, а касније их је видела како све заједно трче да би ухватиле аутобус до тржног центра. Нервозним покретом руке обрисала је сузе из очију и отрчала до прве апотеке. Без размишљања је купила таблете валијума. Стигла је кући, ушла у собу, села на кревет и угасила светла. Неспретним покретима покушавала је да отвори бочицу, превртала је по рукама, одлагала и поново узимала. На крају је узела таблету, ставила је под језик. Након свега неколико минута сви њени проблеми су нестали, осетила се смиреном и лаком као што дуго није. Први пут послемноговременазаспала је саосмехомнауснама. Следеће вечери је већ било лакше, иако још увек није била сигурна у то што ради. Подсвесно је знала да то никако не може да изађенадобро, алинијеуспела да се одупре. После месец дана једна таблета дневно јој више није била довољна, прешла је на две, па на три... Све мање је бринула шта ће други рећи, али није желела да забрине родитеље, а ни да је у школи гледају као наркоманку. Желела је да има савршен живот. Док није упала у први шок чинило јој се да је и успела у томе. Пре три месеца се први пут згрчила на поду. Прва помисао јој је била да је крај, да умире. Чим је устала, поново је узела таблету. Највише је болело што нико није примећивао да се мења и да се нешто чудно дешава са њом. Некада је била сигурна да би могла да се убије и да никоме не би недостајала. Ни у родитељима није налазила подршку. Са њима је имала добар однос, али никада нису били блиски, као да су незнанци, цимери који су се тек доселили у заједнички стан. Безброј пута је седела на крову зграде и клатила ногама у празно, замишљала како би било дивно летети, осетити ветар у коси, смејати се из свег гласа свима који су је повредили и улетети у смрт са осмехом на лицу. Ипак није имала храбрости за последњи корак. Оно што је видела у халуцинацијама превише је узнемиравало. Некада су то били духови, некад чудовишта, а некад само риђокоса девојка модроплавих очију која је седела на крову и неутешно плакала. Када је схватила да види себе саму и она је заплакала. Почела је да се пита шта је то себи урадила, у шта се претворила, повременочакикако да се извучеизсвега тога.
Вратила се у стварност. Скупила је снаге да устане, отишла до прозора и бацила таблету, као и бочицу. Чинило јој се да је прошло страшно много времена пре него што је зачула звук сломљеног стакла. Сат је показивао једанаест увече. Касно је већ, али зна да неће моћи сама. Премишља се још неколико минута, страх од новог кошмара јој не допушта да одустане. Позвала је број који није окренула барем годину дана. Кроз једва пола сата зачула је звоно на вратима и потрчала да отвори. Била је то Ена, девојка из њеног разреда, најближе ономе што би била права пријатељица. Чврсто ју је загрлила и насмешила се. „Тако ми је драго што си ме звала, баш сам размишљала о теби.“ „Хајде, уђи, морам нешто да ти испричам и јако ми је важно да ти то знаш.“ Узеле су вреће за спавање, лежале једна до друге на поду и причале читаве ноћи. Све време је стезала Енину руку, као да јој је она једина нада. И јесте било тако. Никада се није тако отворила, први пут је схватила да не мора све да ради сама, да ће се увек наћи неко ко жели да јој помогне. Негде пред зору, тихо је шапнула: „Хвала ти. Не знаш колико ми значи што си била ту. Данас морам да кажем и родитељима, не смем више да чекам. Бојим се, узећу таблете поново, а страх ме је кошмара. Не могу поново кроз то да пролазим.“ Ена јој се загледала у очи. „Бићу ту. Увек. До краја.“
Сада је требало обавестити родитеље. Да имају ћерку која је већ десет месеци зависна од наркотика, да је свесна тога и да жели да се одвикне. Одустала је од свих планова и сценарија које је узимала у обзир. Једноставно је ушла у дневну собу док су обоје били ту и гледали телевизију. „Мама, тата... Морам нешто да вам кажем, и молим вас да ме саслушате, не прекидате и не осуђујете. Треба ми ваша помоћ“ Након што је завршила, сетила се још нечег. „Само још нешто. На одвикавање желим да идем сама. Морам сама, јер сам се сама и уплела у целу ову збрку. Стварно ми је потребно да у глави рашчистим шта се и зашто дешавало.“ Седели су у неверици. Нису могли да схвате шта се десило са њиховом риђокосом девојчицом. Мајка се прва повратила. „Да ли си сигурна да можеш то да урадиш без нас? Знам да нисмо били добри родитељи, требало је да те натерамо да нам кажеш шта се дешава, зато нам сада још теже пада да прихватимо твоју одлуку.“ Насмешила се и помислила на Ену. „Заправо, нећу бити сама. Постоји једна девојка којој верујем у потпуности. Знам да ме неће изневерити.“
Примили су је у клинику. У почетку јој је било јако тешко, али није губила вољу. Ма колико да је повраћалаимишићи сегрчилиужељизавалијумом, успевала је да издржи. Поверовала је да је и она особа вредна пажње и љубави, да постоји неко ко и о њој брине. Када год је била уплашена, тужна и несигурна вадила је из џепа нотес и оловку и писала Ени дугачка писма. На крају, уместо потписа, ставила би неку минијатуру, цртеж цвета, пера, облака... Вратила се и школском градиву. Сваки слободан тренутак проводила је над књигом, желећи да надокнади пропуштено и уклопи се у школу када јој допусте да се врати. После отприлике три месеца су је позвали на лекарске прегледе и разговор са психијатром и психологом. Није могла бити више изненађена када је добила налазе. Иако је до званичног краја њеног третмана остало преко два месеца, сматрали су је излеченом и одлучили да је отпусте раније. Морала је још недељу дана да остане у центру, и после тога је била слободна да иде. Последње писмо које је одатле написала Ени завршила је цртежом птице која шири крила и излеће из отвореног кавеза чије су решетке биле од наслаганих таблета.
Иселила се од родитеља, у мали стан недалеко од школе. Изгледом ни близу оног старог, али био је лепо сређен. Спаваћа соба, купатило, дневна соба и кухиња, сасвим довољно. Са кнедлом у грлу и чвором у стомаку ушла је у школу, па у учионицу свог одељења. Ена јој је полетела у загрљај, и држећи је за руку обратила се осталима. „Сви је познајете. Или сте бар тако мислили. Нисте били у праву. Ово више није девојка са којом смо кренули у гимназију, ово је потпуно нова особа. Молим вас, дајте јој шансу, упознајте је испочетка. Име јој је Наташа.“
Погледала је по учионици, пажљиво испитујући једно лице за другим. На некима су неверица и презир били очигледни, већина је била збуњена и неодлучна, а две девојке и два дечака су јој пришли и стали поред Ене, са широким осмесима на лицима. И Наташине усне су се рашириле у осмех. Први пут после више од годину дана, смејала се и очима.