Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 122

Марија Совтић

marija-sovticУченица Седме београдске гимназије, рођена 1994. године у Призрену. Писањем се бави од oсновне школе, награђивана је и похваљена на мноштву песничких конкурса, па су јој радови и објављивани у часопису Невен и Зборнику радова са конкурса. Добитница је прве награде „Борислав Пекић“ за песму ”Песник”. Завршила је курс новинарства, фотографије и шпанског језика. Поред писања и фотографисања  обожава да се бави глумом.


Песник


Отвара непознато
стварима давно знаним

Сликар незнаних речи

Од себе самог
брани се читаву ноћ

Сликар своје душе

Човек и његова мисао
спавају му под пазухом

Сликар непознатих виђења

Нека чиста чежња
пространства разара му душу

Сликар невиђених ствари

А он, бесмртан,
обале своје дозива читаву вечност


Усамљеност

 

Увлачи се као дим
у сваку пору живота.
Некад се у њој живи,
спремају се вечере,
пије се ракија,
удише се њен мирис.
Некад послужи
само за преноћиште.
Свеједно је ко смо ноћас
и шта сањамо у тесној соби,
јер и без нас птице лете,
а рибе ћуте у немирној води.


Утва се плаши мојих рима

 

Утва се плаши мојих рима,
златно јој име полако вене.
Под жудним небом шуме дрхте,
прете нам ноћас успомене.

А ти зајаши коња и језди,
Судбинска труба једном буди,
Срцем у нигдину крочи,
нека се светлост јаче зажути.

Не чупај ветар из нашег тела,
Још увек владају тешка времена.
О, златокрила, снове нам врати-
то је све што нам треба.

 

Лавиринт

 

Изгубљена сам у  граматици
изгубљена у једнини и множини,
изгубљена у  перфекту и футуру
Остаје само нејасан инфинитив

Отишла сам
Нисам се ни помакла
а чујем ехо својих корака
Чујем  јеку свог гласа

Заробљена сам
сопствени дух ме убија
Моје очи су крила
желим да дохватим звезде

Кад одједном:
Стаклићи разбијеног сна
безобличан мач сече илузију
демонски, без милости

И опет...
Ноћ као ова
самац као ја

Изгубљена у  граматици
Изгубљена у једнини и множини,
изгубљена у  перфекту и футуру
Остаје само нејасан инфинитив


Острво времена

 

Тик-так. Тик-так.
Једна рука на челу, a
друга се вуче по линијама.
Kао књижевник који у
прашини пута оставља трагове  
својих успомена.

Из похабане хартије
испаравају топле мисли
и стапају се у искривљен рам
дима цигарете који лебди по соби.

Наборана кожа на прстима  у
које се сливају замршене реке вена,
само подсећа на све проживело
и колико је остало проживети.

Исте те дрхтаве руке уморног путника,
гњурећи у реку времена,
исписују нешто налик:
Свет је пун ствари и
свака ствар је један свет
који само очајнички жели
да украде мало времена за себе.
Тик-так. Тик-так.

  

Царски град


Свануло је изнад цркве Богородице Љевишке,
књигу годишњих доба тихо листа јужни ветар.

Сад је лето, врели камен под Призреном греје.
Први ветар нечујно склизне са грана, налик киши,
и прија врелој и сањивој кожи.

Сликар на позадини августовског злата
у први план ставља пролазницу у бисерној хаљини.

Улица Октобарске револуције још дубоко спава, док преко пута
Призренско платно и вез већ преливају кроз наборане прсте.
Врцави дечак босим стопалима прескаче коцке по калдрми.

Дуж небеског свода, смењују се силуете немирних птица,
аутомобили се тихо покрећу, тезге се отварају, граја-
и почиње да откуцава још један необичан дан.

И звуци и слике чулима делују анахроно,
свака ноћ пали другачију, лепшу звезду.


Зашто мој живот не стане у кофер?

 

И тако, стојим на асфалту неког урбаног сокака и удишем широко раскопчане душе сопствени одраз у туђим очима. Питам се где је сада она шума у чијим крошњама сам први пут одбацила своје снове? Где је калдрма старе улице на којој сам се спотакла? Где су они олуци пуни кише и лишћа, и на ком је беше континенту дно фонтане над којим нисам замислила жељу?
Сви ти прозори кроз које никад нисам гледала на улице пуне новог света, зову ме.
Све те књиге, заборављене негде, у туђим собама...
Ја сам улични шетач и моја религија је љубав.
Моје име је урезано у стаблима, моје очи су очи мачке, моје усне су додир водопада и стена, моје руке су крила, моја осећања су енигма, моје срце је путовање.
Зашто мој живот једноставно не стане у кофер?


Ана

 

Кад загризем овај живот
између два страха,
не у сну,
не на јави,
већ на врховима прстију:
Некако снено,
захваљујући теби,
тада ћу напокон знати
да мој живот јесте бакља,
а не само искра у мраку

 

Моја, а поподневна

 

Није свеједно не бити сам,
зато пустим живот да тече,
па не морам филм.
Замрси ме ветар тобом
и врховима прстију
почињеш да ми параш
и преобликујеш слух.
И онда ја преокренем реч
и оставим је да те носи,
као ехо.
Са тобом је гравитација само покушај.
Убрзо остајем без руку, усана,
остављам их на теби,
а то све моја чежња дозива,
не ја.


Између светова

 

Не кради ми себе од мене,
само ме пусти да ти се десим

Не кидај ми конце са ово мало снова,
ухвати се за њих чврсто и полети

Не чупај ми речи из душе,
буди њен вечити шаптач

Не дозволи сунцу да се упре у моје очи,
остани пред њима заувек

и не тражи ми пољубац никад,
само га ћутке укради


                                    Месечина

                         Ме
                  сечина,                        
            као душа                           
         песникиње,                              
    Обасјава                                       
  шкољке и                                   
  у њима
жеље,                             
Мирише                                                            а         
маслине                                          д
и поткрада                     e                   
биљу кору.         р                               
Ветар јој у  п                  ж    а   к                                                         
време. Ноћ,             и
пали се задњи   ж                                          
 Нека месечина                                                                                                         
   прерасте у лек     
           од смрти.
                 Полетите,
                    златокриле
                                  виле!
                                              Шапућимо жеље, тајне
                                                   и нека сенке односи тама.
                                                       Свечана тишина познаће нам се у ходу.
                                                                                                  Месечина је!


                                     Уз музику


                       о  да смо                                     т. Одбацујемо огртач,
                                м                о                                  у                                Ч
                               а                     н                              П                                у  
                              ћ                        о                            н                                  ј
                             е                      ШТО                         е                                 м
                            с                       шу                            љ                                 о
                           О                    м                                 т                                   К
      Слушамо    о.                 а                                     е                                   а
          себе       г                                        сања.         в                                   к
       у туђој     у                                         Над нама   с                                   о
       музици,  д                                         као ветром о                           идемо
                                                                                                                  себи у
                                                                                                                  сусрет.


Парадокс

 

У животу мог јунака јутро траје дуже но јесен.
У животу твог јунака све би било другачије да је твој.

 

Свуци ме до голе среће

 

Разапнем се некад  
између сад и овде,
на ивици времена,
 у бескрај
и понесе ме носталгија у твоју.
Шта је тренутак,
но време кад стане
да ми све боје разлије
под нокте твоје,
под стопала твоја.
Хајде, молим те,
свуци ме до голе среће!
Покидај ми
ову камену маску са лица,
извуци ме
из ове жуљаве коже,
давно јој је прошао рок…
Разапнем се некад  
између сад и овде,
на ивици времена,
 у бескрај…