Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 122

Никола Ајзенхамер

nikolaНикола Ајзенхамер је писац креативних прича и песама, погодних за све узрасте и укусе. Рођен, 12.06.1994. и одрастао у Београду, научио је да живи пуним плућима и да користи сва знања и могућности које стекне у животу, између осталог и писање креативних текстова.


Распон тема које доминирају у његовим делима је велики, али он највише воли да обраћа пажњу на љубавне и комичне ситуације, у које своје ликове често ставља. Инспирисан догађајима око себе, у овом, а и у неком паралелном свету, маштом извајаним, Никола увек наилази на мотиве којима употпуњује поруку коју жели да пренесе читаоцима било она експлицитно наведена или не. Он воли да експериментише са свим облицима уметности, а често их и утапа у науке градећи нове димензије.
Пријатељи га виде као насмејану, комуникативну и апсолутно отворену особу која је увек спремна за разговор, а за себе каже да је микс свега – од особе која воли друштво и дружење, преко егоцентричне до ексцентричне.


ЦВЕЋЕ

 

Дан је био топао и августовски. Температуре су прелазиле све границе док су људи венули и сушили се као и њихово цвеће које је, живећи у саксијама, црпело последње капи воде из и онако суве земље. Њихово зелено лишће је постајало суво и добијало је пеге – ваши су их нападале. Само је преко пута, у једној високој згради, на четвртом спрату, у стану у коме је живео само један старац, висило здраво и богато цвеће. Одувек је било ту свакаквих сорти и све комшије су се биле дивиле том чаробном призору. Суседи су били куцали на старчева врата и молили га да им ода своју тајну како успева да сачува своје биљке од ужасног, топлог времена. Старац их је све поштовао и са благим осмехом пуним бора пуштао их у свој дом да би им показао своју вештину. Људи су задовољни одлазили својим кућама, а старац се осмехивао сваки пут када би видео озарено лице. Заиста је био добар човек. А и знао је штошта о свету. Радио је као библиотекар у оближњој читаоници и знао је тачно где која књига стоји и који роман да препоручи. Имао је одговор на свако питање које му се постави. Познавао је људску психологију и филозофију јако добро и врло радо је причао са људима који су често долазили код њега само ради разговора. И неке добре књиге, наравно. Пре неколико година, људи су почели да напуштају зграду у којој је он живео селећи се у веће и боље станове, док су на њихова места долазили веома млади људи који су живели неким својим начином живота. На самом почетку, старац је био тужан јер су га пријатељи напуштали, али се надао да ће успети да склопи добре односе са новим лицима. У праву није био. Младеж, као и свака младеж, гледала је своја посла и задовољавала своје хедонистичке потребе. Ретко ко би му се јавио, а и када би се то десило, десило би се због тога што су им некада родитељи рекли да је културно јавити се старијој особи коју познају. Сваким даном, старац је са терасе посматрао како се људи међусобно свађају, док је ноћу гледао како се окупљају у околним парковима размењујући кесице, новац, накит и игле. Из недеље у недељу слушао је како кола хитне помоћи одводе једног по једног у болницу. Можда их се двоје-троје враћало кући. У међувремену, он је губио сјај задовољства у очима гледајући како људи пропадају. Више му нико није куцао на вратима са осмехом на лицу што је било довољно да и сам заборави шта то беше осмех. Данас, на овај врео и спаран, као што рекох, августовски дан, он седи у полулежећем положају у фотељи немоћан да се покрене, да уради било шта са собом, са светом. Једино што му је преостало је да посматра како се његове биљке њишу на једва приметном поветарцу у нади да ће остати такве заувек.
После недељу дана, цвеће је увенуло.


ГЛУПОСТИ У ЉУБАВИ

 

То је та ноћ. Било је веома хладно и ја нисам имао избора - морао сам да ставим капу на главу. Фризура коју сам правио и обликовао преко два сата је требало да буде уништена. Тужно сам гледао и корио себе што сам уопште понео такву глупост. Ко још ставља капу на савршену фризуру. „Ух!“ узвикнуо сам у себи.
„Давиде, помози ми“, чуо сам. Окренуо сам се и видео другарицу Сару која је ходала на штиклама, и то врло високим. Испустио сам капу и потрчао према њој да јој помогнем. Умало што није пала, али успео сам да је прихватим.
„Није требало да их носиш док шетамо калдрмом“, рекао сам јој.
„Знам, и бићу једина која их носи, али то је због другог рођендана на који ћу ићи после овог. Биће ми жао да те оставим“, одговорила је.
„Нема везе, биће ваљда још некога кога ћу знати. Хајде да кренемо полако“, рекао сам са осмехом на лицу.
Када смо стигли у кафић и оставили капуте у гардероби, кренули смо да тражимо слављеницу.
„Кетрин!“ викали смо. Када смо се окренули видели смо једну мачкицу опасног изгледа. Била је то наша слављеница, прерушена у рокерку. „Дивно је обучена“, помислих.
„Дивно си се обукла“, рекла јој је Сара док су се поздрављале. Ја сам остао без речи, али ме је Сара дискретно ударила штиклом у ногу и вратила у реалност.
„Да, стварно си лепа“, рекох јој и похитах са Саром негде другде да избегнем све непријатности. Кетрин је остала гледајући бледо.
Док смо се смештали, приметили смо доста људи које познајемо. Било је изненађење, јер сам очекивао да неће бити никога кога ћу ја знати. Са свима смо се поздрављали и играли у ритму музике. Ноћ сам провео са Саром, мало пијући, мало оговарајући друге око нас. Наравно, нисмо мислили ништа негативно, само смо их мало коментарисали. Али волели смо их све, и они су волели нас. Када је почела она права, клубска музика, устали смо и кренули да играмо. Та наша игра је трајала читаву ноћ. Играли смо сами, са другима, па чак и са онима које нисмо знали. Врхунац је био када су Сара и Кетрин кренуле да играју са конобарима и ДЈ-ем.
„Давиде, морам ићи сада. Договорила сам се са Иваном. Жао ми је што те остављам, али сада ћеш барем моћи насамо да играш са Кетрин“, рече Сара тајно, намигнувши ми. Нисам био свестан тада, али касније сам схватио да је она некако сазнала да ми се Кетрин свиђа. Нисам знао шта да радим, па сам потражио Кетрин. Силазио сам низ степенице клуба придржавајући се уз ограду да не паднем. Грдио сам себе што сам толико пио. Када сам сишао доле, кренуо сам према тоалету. Када сам отворио врата, видео сам Лука како је пољубио Кетрин. Чекао сам њену реакцију и имао сам шта да видим - она му је узвратила пољубац. Био сам тужан и бесан у исто време. Залупио сам врата и пошао горе. У моменту сам преболео Сарин одлазак, и ухватио Натали да игра са мном. Буквално сам је отео од Виктора. Он се бунио, али ми смо га игнорисали. Пријала ми је ова промена, а приметио сам да се ни она није бунила. Узели смо по пиће и испили на екс. Тада је журка постала право лудило: музика је постала гласнија, сви су скидали своје џемпере, а девојке су пуштале своје косе и дозвољавале момцима да им приђу. Погледао сам кроз прозор и приметио унезвереног Лука како трчи низ улицу. Потом ми је пришла Кетрин, која је била сасвим трезна, док смо ја и Натали били сасвим опијени. Кетрин је хтела мене, али јој Натали није дозволила. „Иди код Лука, пошто си га отела од мене. Не треба ми он уопште, сада ћу ти се осветити преко Давида“, рече Натали пољубивши ме. Њене усне су имале укус ђус-водке коју сам ја обожавао. Али њене изговорене речи су их чиниле црним и подлим. Одбио сам је од себе и изашао напоље. Кетрин је пошла за мном вичући моје име све јаче и јаче, али ја се нисам окретао. Срео сам Лука и понудио га цигаром. Узео је и заједно смо запалили по једну. Погледао сам на улицу и видео своју капу. Подигао сам је, ставио на главу док сам сео поред Лука, уништио савршену фризуру и повукао дим. Гледао сам кроз људе који су пролазили и питао се да ли сам направио грешку. Повукао сам још један дим и окренуо број телефона.
„Саро, где си?“ упитао сам је.
„У Немањиној. Чекаћу те испред клуба“, одговорила ми је.
„У реду, долазим“, рекао сам махнувшии Луку да крене са мном у нову авантуру.


СЕУЛ, БЛИЗНКИЊЕ И МАЛО ШОУ БИЗНИСА

 

Да видимо да ли сам све понео: мобилни-ту је, новчаник-ту је, пасош-ту је. Ствари сам спаковао.
Док сам прилазио терминалу, насмејана стјуардеса ми је показивала како да савладам муку током узлетања. „Бићу ја све време у авиону, тако да не бринете“, тешила ме је. „Хвала много, хвала“, одговарао сам јој са осмехом. Сместивши се на седиште, отворио сам лаптоп, ставио слушалице и утонуо у свет музике. Током путовања сам размишљао о првом сусрету са мојим идолима. Тако сам се осећао дивно, да сам могао да летим. Додуше, ја и јесам летео-у авиону. С времена на време бих скупио храброст и погледао кроз прозор, али када би ми припала мука, само бих склонио главу у другу страну тражећи топлу воду да ми смири желудац.
Касно сам слетео и изашао из авиона. Напокон. Баш сам се уморио. Одједном се испред мене појавио човек у црном оделу који ме је вратио у реалност –Господине Ајзенхамер, Ваш ауто Вас чека– био сам импресиониран организацијом. Након што смо пронашли мој пртљаг, сео сам у лимузину која ме је одвезла до хотела. Када сам искорачио, био сам шокиран. Такву велелепну грађевину нисам никада имао прилике да видим. –Grand Intercontinental Seoul Parnas Hotel, како Вам могу помоћи?– упитала ме је рецепционарка са лажним осмехом. –Имам резервацију на презиме Ајзенхамер.– Након што сам добио кључеве, упутио сам се у собу и моментално заспао.

Сутрадан, када сам се пробудио, погледао сам на мобилни и видео три поруке и један пропуштен позив. Видео сам да ме је тражила једна од девојака са којима треба да радим и позвао је
–Хало?–зачуо сам са друге стране.
–Ји-хyун, јеси ли ме звала?–упитао сам.
–Никола!–узвикнула је –напокон сам те добила. Када долазиш, једва чекам да се видимо?–
Управо сам се пробудио, али чим се обучем, долазим–одговорио сам.
–У реду, ми смо у студију. Послаћемо кола по тебе. Видимо се!–
Истог момента сам устао из кревета и посегао за својим стварима. Средио сам фризуру, узео торбу и кренуо. Видео сам да се бела лимузина паркирала испред хотела. Из ње изашле су близнакиње Га-yоон и Ји-yоон. Чим су ме виделе како излазим, пожуриле су да ме загрле. „Драго ми је да сам те упознала“, рекла је једна од њих. „Задовољство је моје, Га“, одговорио сам јој док сам се истовремено поздрављао са другом. Пре него што смо сели у кола њих две су се биле насмејале. Питао сам се да ли их уопште разликујем. Врло брзо смо стигли до студија.
–И, како ти се чини Сеул?– упитала ме је Хyун-а.
–Диван је град. Срећан сам што сам овде јер сам одувек желео да га посетим– рекао сам са усхићењем.
Након разговора прионули смо на рад на мом синглу који је требало да изведем у шоуу који је у то време био актуелан-Први глас Кореје. Чим је био готов, сви смо лакнули и кренули на вежбање.

Тај дан је стигао; две недеље су прошле, а ја сам дефинитивно био сигуран да ћу победити. Моји ментори су били задовољни свим што сам постигао за тако кратко време. Пред наступ сам вежбао дисање и кореографију коју сам сâм осмислио. Бочице воде су полако нестајале са мог стола. Таман када сам направио први корак према бини, продуцент шоуа ме је зауставио речима:
–Господине, Ваш наступ ће бити прескочен.
Погледао сам га и насмејао сам се. –Како то мислите? Управо сада ја треба да изађем на бину и отпевам своју нумеру.
–Тако је требало да буде, али– застаде он и погледа према сцени –оне ће Вас заменити.
Пратио сам његов поглед и у тренутку када сам видео девојке на сцени, дах ми је застао.
–Моји ментори? Немогуће!– узвикнуо сам.
–Али тако је. Оне ће отпевати Вашу песму и победити.То је и био план овог такмичења– рече продуцент са потпуном равнодушношћу.
Истрчао сам на сцену вичући како је такмичење намештено, али нико ме није слушао. Успео сам само да се избламирам док ме је обезбеђење изводило из зграде.

Пробудио сам се.Погледао сам на сат и видео да је прошло пола једанаест. Дохватио сам мобилни и видео обавештење о три поруке и једном пропуштеном позиву. Толико сам се узнемирио да сам моментално кренуо да пакујем своје ствари. Истрчао сам из хотела и ухватио први такси ка аеродрому. Погледао сам иза себе и видео белу лимузину. „Мора да ми није добро“, помислих. Пре уласка у авион окренуо сам се, запазио како Га и Ји-yоон трче према мени.Рекао сам им –Довиђења, драге моје. Нећете ме преварити овог пута!

Близнакиње су остале да посматрају како авион нестаје у даљини.

Задовољан својим театралним наступом, сео сам на место у првој класи и наручио шампањац. Стјуардеса је моје пиће оставила на сто, осмехнула ми се и рекла –
Побегли сте на време.