Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

Нове песме Бојићевих талената Нине Жупањевац и Николе Кнежевића

***

Није увек луд човек
Онај стари бескућник којег суботом ујутру видиш са флашом јефтине вотке.
Није увек луд човек
Онај другачији, који седи сам у ћошку јер су га сви одбацили.
Није увек луд човек
Онај који жели да све буде у реду, да сви буду прихваћени.
Понекд је лудо дете
Оно које свој мали универзум не може гледати с лепе стране.
Понекад је лудо дете
Оно које је збуњено и не може учинити ништа да би помогло
Самом себи.

           Нина Жупањевац 

 

***

 

 

У којој сени погледа се кријеш 
У овом гаравом свету лажи
Где се само носталгија тражи
Где под водом те држе
док бубне опне не пукну
Да л` смо само лаж 
Да л` смо само истина
Да л` нестајемо кад магла се спусти
Или је стварамо речима, уздахом
Да л` крв је крв или само емоција
Из срца, из нас, из мене
Боле погледи, боле сене
Чујем на западу блеште олује
*
На крају другог света
Где птица из сенке на леђима се гнезди
Где плочник је мекан па стопала не боле
Тамо се кријем, тамо ме воле
Со на уснама изједа кожу 
Уплива у црну течност срца 
На зид слети само једна кап 
Срце престане да куца, јер ниси јак
И све је лепше и све је боље
Трчиш пољанама лудака из маште 
Машеш осмехом и тешиш прстима
А музика свира ал` ти си глув
Очи те боле, сад имају сјај 
Плачеш, а знаш да није крај 
Нов почетак, или рај 
На небу виори свилен змај
*
Стави усне на моје, нежно
Пази стаклом да не пустиш крв
Јер земљан сам ја, бачен са неба
Поставши жилав временски црв 
Да л` је тама или светло 
То што сада гледам помно
Твоју душу, несанице 
Вучем ти кроз очи, тромо
Осећаш ли прсте моје, 
Што ти миле испод коже 
Ја и ти нисмо двоје 
То смо само ја и ти
Стави усне на моје нежно 
Нек прогута нас огањ врели 
А кад будеш отишла кроз патњу 
Рећи ћу нисмо смели, не, ми нисмо смели
Не могу ја спречит судбу 
Да својом косом избрише слику
Отићи далеко, где сам мртав 
У загрљај мом другом лику
Јер како душа раскомадана 
Поново да се дели 
А кад будеш одлазила, а ти гласно себи вели
Нисмо смели, не, ми нисмо смели
*
Док обрис таме на образу стоји
Време уздахе броји
Схватам, падам јер очито не летим више
Све дубље и ниже, црв под кожом гмиже
Не зна да л` мре ил дише
Ал више, није важно више
Не волим те, ја говорим у себи
Горим у себи, заустављам мора
Доста је било тих рујних зора 
Доста, ал да л` је доста било? 
Срце се крило, док силô је сило
Па где си сада, моја животна сило
Где си чемеру, где си идило
Кад папирни дечак не даје душу
Већ је пали у отрову ватре што гори
И топи моћ лета за један сан
Један дан, обичан, 
Бескористан и непреплакан
Моли за једну слику
Један дар, среће са неба
Што пада на гола ребра, 
Што пада на место где срце некад бејаше
А они се смејаше, 
А они ће умрети, 
Нестати заувек, без знака
И њихова ће бити чврста рака
Да им ларве очи не поједу
А они ће у рају горети, и мислити 
Где си сада ти? 
И неће знати, па ће их болети
А ти ћеш бити у срцима других
У главама туђина, у кашљу крвавом
Ти ћеш бити све, а бити ништа нећеш
Нећеш имати шта да срећеш
На путу, јер заборавио си руту
Идеш новим хоризонтима руменила
Заборавиће мржња на шта је пенила
Шта је мрзела, зашто постоји
Далеко од света, далеко од погледа
Остаће сечиво у роси да се огледа
А време ће и даље уздахе да броји
*
Кад достигнем савршенство
Убићу се 
Живот без достизања и стизања 
Живот није
Украшћу звезде и ставити их у фењер 
Кад пронађем врх 
Убићу се 
Нећу кренути сенкама у загрљај 
Нит ћу се прекрити трепавицама очију
Отићи ћу тамо где ме не знају
А то је овде, убићу се 
Пијем сузе и једем тмину
Скапавам од хладноће сунца 
У подруму са бауком играм шах
И затим одлазим, и даље сам мртав
А онда устајем из гроба
Увече, да напишем песму
Купим лишће по станици зивота
Погледам џепну слику, и убијем се
*
Живот твој тужан, живот твој ружан
Живот твој бедан, самом себи предан
И бесан и јадан, кад на колена падаш
Са сузама у очима, што боли у стомаку
Живот твој један, теби вредан
Теби једини, љубави жедан
Није живот твој само збирка јада
Јер живот је предиван и кад у поноре пада
Кад се из амбиса ноћима ноктима вади
Кад жеља те поједе а ти немој стати
А ти немој чекати, срце му дати
Кроз живот на коленима ти часно продужи
Немој се изгубити јер од осмеха је дужи
Ти рукама чупај, ти зубима кидај
Једну по једну маску са душе скидај
И хитај и бежи, кроз јаме од снова
Кад мислиш да не можеш ти понови слова
Ја сам тај који те руши
За врат те шчепа, колена буши
Животе, ти си мој а не ја твој
Кад узде шчепам, а ти стој
Јер ја те прекинут могу сад
Ал шта ћу онда, шта ћу тад
Животе, метак бих ти сасуо у лице
Далеко су твоје спасења птице
Ал` ако нећеш да се бацимо заједно у мрак
Запамти, немој на ме јер
Ја сам Јак
Јер ја сам свој, не само један број
Нећу ја носити црни вео твој
Нисмо ми браћа, ал рећи ћу, брате,
Не узимај за се моје кратке сате

                         Никола Кнежевић