Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
2
3
4
5
6
7
9
10
11
14
15
16
17
19
20
21
22
23
24
26
27
30

×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 122

Тијана Мирковић

tijanaРођена (1992. године) и одрасла у Београду. Завршила гимназију. Студент у будућности. Активисткиња, мртва песникиња. Сањар који носи своју главу у својим рукама. Мрља на папиру, човечица. Живим са кофера на кофер. Ја своје радове не пишем, ја њих живим. С надом да ћу једном објавити збирку и помоћи поезији да не умре. Не умем да говорим о себи. Библиотеку сматрам другом куцом, а своју омиљену библиотекарту другом мајком. Поносна што сам жива.


ПЕСМА О ТЕБИ

 

Грлим ову хладну машину мислећи
како ће твој дух изаћи ако је мало јаче протрљам
није ово туга, ово је бес
не није ово бес.
Сечем своје снове мачетом коју немам
јер не могу да поднесем
твој лик, негде на некој планини
међу свим тим мојим речима које се гуше
које те гуше
да ли те гуше?
Размишљам о Куби и о звездама,
о тој чудној боји таласа у ноћи између
данас и прекосутра,
шесто осамдесет и пет
у ноћи између времена и бескраја.
Чудна енергија у коскама
док јурим твојим зеницама
постајем жица на гитари
прија ми тишина трзања
о није песма о теби
нити ћеш је икада добити
не од мене.
Није ми жао.

 

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ МОСКВЕ

 

Драги мој,
Одлучила сам да ти пишем данас, када су ми се јагодице одледиле и када сам успела да погледам кроз прозор. Москва је далека и хладна. Сећаш се да сам ти увек причала како желим да посетим Кремљ зими, па да заједно с њим будем завејана под снегом.
Овде је прелепо. Вотку пијем из два разлога, да бих се напила и угрејала. Истина је то што причају, зима је хладна толико да те алкохол најбоље угреје. Снег је бељи него ту код нас, на Балкану.
И ваздух мирише другачије ако стигнеш да удахнеш  довољно а да се не закашљеш. Овде је минус често неподношљив.
Мој прозор гледа на центар Москве. Да сам тражила боље место, не бих га нашла. Живим на четвртом спрату старе зграде која нема лифт. Већину времена проводим умотана у више ћебади, са неким топлим напитком у шољи или вотком, поред оловке и папира и мале грејалице која ради по целе дане. Уме да буде толико хладно да ми се јагодице заледе па не могу да пишем. А због тога сам овде.
Ноћи су јако дуге, а јутра јако тмурна. Деси се да се прозори толико заледе да не можеш ни да провириш кроз њих. И колику год радост осећала што сам овде, нисам срећна. Шта више јако сам усамљена, па доста пишем, И доста размишљам. И поред све те лепоте, и свог тог алкохола кажем себи, можда ипак ниси требала.
Често се сетим твојих накривљених очију и твоје дуге браде, па помислим како мора да ти је топло испод толике косе.
Запитам се како си, и сетиш ли се ти мене некада?
Москва ме претвара у романтика, па ми се поезија чини као нека сасвим нормална појава, са свим тим редовима за које сам некада тврдила да су сува патетика. Рекла сам ти још  ономад да више не говорим никада. И некако волела бих да си сада овде јер онда ми топлота не би толико фалила. Москва би била оно о чему сам ја увек сањала, и вероватно бих је другачије памтила. А овако …
Москва је за мене хладна и далека. И свако јутро када устанем из кревета, прво се најежим па после прве јутарње дозе грејања у виду вотке на екс, запитам себе да ли сам требала? А кад ме удари на празан стомак, заборавим уопште да сам се питала, па кренем да пишем изнова и изнова. Често те се сетим са свим твојима манама и врлинама, па кажем себи како би био поносан да видиш шта сам све постигла. Сама, у центру Москве, без оне праве топлоте која би ме грејала...
До нашег следећег виђења, завршићу са Јесењином и пар његових редова,

Кто я? Что я? Только лишь мечтатель,
Синь очей утративший во мгле,
И тебя любил я только кстати,
Заодно с другими на земле.

пољубац из Москве,
свесна и помало пијана,

Т.

 

ПОНАШАЈ СЕ

 

Згужвај ме као поседњих десет динара
и остави да трунем у џепу старих фармерки.
Пљуни на мене као на последњу маркицу,
ону коју си залепио пре шест година на
разгледницу коју си слао из Босне.
Згази ме као последњи пикавац
за који си рекао да ће ти бити последњи.
Избриши ме као последњу поруку у телефону
ону за коју си мислио да ћеш заборавити.
Покидај ме као конац који виси са твоје
нове светлоплаве мајице коју си јуче купио.
Баци ме као што обично бациш папир твоје
омиљене чоколадице коју једеш сваки дан.
Исцеди ме као што си исцедио своју душу
оног дана када си схватио да неће бити
онако како си ти планирао.
Уради све најгоре ствари који мислиш да
би ме повредиле, само немој да ти се још
једном деси да ми се захваљујеш преко
социјалне мреже јер то је стварно јадно.