Илије Гарашанина 5, 11000 Београд 011/ 32 42 418 biblioteka@milutinbojic.org.rs

dunja petkovic fotoРођена 18. априла 1995. у Београду, од оца Предрага и мајке Наде. Крвну групу не зна, али сазнаће.  Овако би се Дуња представила у пар речи да је неко пита.

Највише мрзи да је неко пита да каже нешто о себи. Циник невиђени, док прича са вама, ви не знате, ма колико је дуго знали, да ли је озбиљна или не. Мада, ако је натерате, да каже нешто било би : ја сам саркастичан, неодговоран скот који ако воли нешто то је да пише и чита. Омиљени писац јој је Оскар Вајлд, а кад јој неко каже да подсећа на њега, сва се разнежи и поцрвени. Наравно, поцрвени би метафорично, јер Дуња се ничега не стиди. Жели да упише драматургију на ФДУ-у. Хтела је и психологију да би могла  да зарађује другима солећи памет, сувише је, како каже, талентована да би се изгубила у сувопарности. Омиљени бенд су јој Тхе Беатлес и зато је зову Луцy ин тхе Скy. Оправдава надимак, јер увек касни и увек негде жури. Занима је сваки вид уметности и сматра да ће умрети као несхваћени уметник. Омиљени мото јој је 'Ја се бојим старости, јер једнино сам добра да будем млада'. Скромно са њене стране, наводи свој цитат. Каже да има и друге, али омиљени су јој њени.

 

Кажу лакше је


Иди другим путем,
Не иди овим
Кажу лакше је
Немој њих да слушаш
Кажу лакше је
А, ако кренеш, мораш знати
Да си кренуо њиховим путем
И видећеш и сам како је
Кажу лакше је


Немојте долазити код мене недељом

 

Немојте долазити код мене недељом
Тад сањам, тад сам суморна и сива
Немојте куцати, немојте звати, немојте писати
Само прескочите тај дан, тај дан је мој.
Али, ако ипак свратите, назовете или напишете шта
Онда знајте да ћу сањати,
 
Сањаћу о великим плафонима, високим прозорима
Сањаћу о белим зидовима, изгужваној постељини
Сањаћу о кади пуној пене, омиљеним Битлсима у позадини
Сањаћу о поду који шкрипи док улазим у стан
Сањаћу о мирисним штапићима
Сањаћу о нама, о нашим вечерним ћутањима и
Јутарњим разговорима
Сањаћу о нереду, сањаћу о сликама
Сањаћу о црнобелим филмовима, о вину
Сањаћу о заласку Сунца
 
А, ако ме прекинете нећу знати да наставим
А, ако не наставим, нећу знати да уживам
А, онда ћу бити тужна, као и досад.
Зато вас молим
Немојте ми долазити недељом
Пустите ме да сањам


Писац

 

Кажу,
ако му узмеш машину,
остаће само изопаченост која га је натерала да пише.
Кажу,
ако му узмеш вино,
остаће само жеђ која га је натерала да пише.
Али,
ако му даш разлог да пише,
он неће моћи, он ће хтети машину и пиће.

 

 

 

ТЕШКО ЈЕ БИТИ
снимци


Снимак 1. Уводни снимак.
Школско двориште. Велики одмор. Сви седе. Пуше, једу, пију. Смеју се.

ПЕЂА:
Шта ћемо и где ћемо вечерас?

ЛОЛА:
Ја кад год се запитам како ћу да се проведем, запитам се шта ће ми бити најбоље сећање за 20 година. И пустим да 20 година старија ЈА одлучи уместо мене.

Сви вриште, смеју се.
ЛОЛА:
Океј, друштво. Прва је недеља како смо матуранти, шта бисте да поручили 20 година страјим вама?

РАША:
Рале, никако не мешај вотку и пиво! Никако!

СЕРГЕЈ:
Не знам, јеботе. Стаy цоол!

ЛОЛА:
Аммм, без црвеног кармина нигде!

СОФИЈА:
Много бре.

ВУК:
Лупи нешто.

СОФИЈА:
Не знам.

ПЕТАР:
Јамајка. Куба. Легализација.

СЕРГЕЈ:
Види га овај.

ПЕТАР:
Ша оћеш ти, несуђена металико?

СЕРГЕЈ:
Аха, видећемо ми то још ’несуђена’. (уноси се у камеру) Ово, ово су први снимци мегаултрагига популарне звезде.

ПЕЂА:
Јебало кеву.

ВУК:
Буразеру, дођи некад у Србију, батали ту кошарку на дан. (смеје се)

Сви нешто гунђају на то његово.

ВУК:
Шта? Па видећете ме. Аха.


ПЕЂА:
Брате, летећеш ти висоооооко.

ВУК:
Јес, ал од траве.

ПЕЂА:
Не, не, буразеру. Бићу најбољи летач. Летећу високо међу облаке и бићу срећан. Бићу слободан.

ИВАН:
Бежи, пајдомане један. Ја ћу да имам највећу и најбољу кафану. Има да се прича о њој. Зваће се... У јеботе, нисам још смислио назив, али полако. Полако, има времена.

ЛОЛА:
Па и не баш. Звонило је пре 10ак минута. Видите, сви су већ ушли. Ајмо.

Сви устају и у журби одлазе. Ирина гаси камеру.


Снимак 2. Седељка код куће.
Сви су у дневној соби. Забављају се. Чује се музика. Одједном крећу да певају.

ПЕТАР:
Ај, Лола олади са тим певањем.

ЛОЛА: (врти се)
Ах, ја волим да певам и ко оће нек ме слуша.

ИВАН:(пролази поред ЛОЛЕ)
Тако је. Реци му ти.

СОФИЈА:
Знате у чему је наш проблем.

РАША:
Просветли нас.

СОФИЈА:
Немамо појма ни о чему.

ЛОЛА:
Ја знам да сликам.

СЕРГЕЈ:
Али, не и да певаш.

Сви се смеју.

ЛОЛА:
Духовито, нема шта.


ПЕЂА:
Ајде, Хендриксу опали по гитари.


СЕРГЕЈ:
Немој да ти гитариста опали по...

Улази ВУК.

ВУК:
Е, извините што касним.

РАША:
Ми се теби извињавамо, Бодирога.

ИВАН:
И не само то. И клањамо ти се.

ВУК:
Дај бре, заобиђите ме. Има неко пиво?

СОФИЈА:
Има, има.

ВУК:
Каква су ово геј пива? Све нешто неки сокићи.

ЛОЛА:
Ено тамо, имаш стрејт пива.

Вук:
Е, то волим да чујем.

СНИМАК 3. ВУК
Највећи. Постати највећи. Видим се како одлазим у Америку да играм кошарку. Сањам већ, ево данима како сам на аеродрому, и полако одлазим са овог отровног тла. Не волим Србију. Видим се како сам тамо успешан. Видим како остварујем Амерички сан. Видм како се враћам у Србију да видим друштво. Видим како сам срећан. Видим само лопту и ништа више.

СНИМАК 4. РАША

Ајој. Како се видим. Ух, само да не поружним. Шта знам, не могу ја то да кажем, како се видим. Није на мени да одређујем. Ако баш морам нешто да кажем, желео бих да будем онај лик који ће се бринути за права других. Нико се није борио за мене кад сам био мали, али то ме је начинило јачим. Ја ћу се борити за друге.

СНИМАК 5. ПЕТАР

Не знам, брате. Значи, желим да будем срећан. Брате, оно најсрећнији баш зато што сам жив, брате.

СНИМАК 6. СОФИЈА

Отварање врата. Људи улећу. Трче. Гурају нешто. Паника. Страх. Плач. Уплашена лица. На крају их чекам ја.
Желим да будем неурохирург. Ништа више ме не привлачи као осећај да неко зависи од тебе. Ти си тај који држи све под контролом.


СНИМАК 7. СЕРГЕЈ


Прву акустичну гитару сам добио са 4 године. Била је то стара ћалетова Yамаха, коју је он добио кад је уписао академију.
Музика је мени све. Ваљда сам тако васпитан. Себе видим како и ја као мој ћале, уписујем академију. Стварам свој бенд и видим како растурамо по целој Европи! (гледа у камеру) Знате шта још? Надам се да ће ћале бити коначно поносан на мене. Надам се да га нећу изневерити. Цео живот сам као нека грешка. Себе за 20 година видим поносног на себе, јер сам успео.

СНИМАК 8. ИВАН
Ау, двадесет година касније. Како се видим? Не знам, далеко је. Не волим да планирам унапред. Искрено, увек се нешто лоше деси. Боље да се изнендаим, него да се разочарам. Знам да је и фраза и клише ово, али само желим да будем срећан. Како, где, са ким? Зар је бирно, ако си срећан?

СНИМАК 9. ЛОЛА
Ја сам одлучила да се удам за Жана, имаће дредове и носиће око врата привезак са хорусовим оком. Биће висок, и имаће прелепе зелене очи. Живећемо од његових и мојих слика. Живећемо на улици. Биће то права љубав.


СНИМАК 10. ПЕЂА
Видим се међу облацима. Високо. Где имам сву моћ. Где сам најбитнији. Где сам у исто време и слободан и завезан. Где се додирују две границе, као ставрност и машта. Видим се између две линије. И да имам кућу у Индији, Мексиканку. Да и ја коначно поцрним.


СНИМАК 11.
СОФИЈА:
Највише се плашим да не постанем оно што највише мрзим. Шта је то што највише мрзим. Мрзим особе које видим у пролазу док идем улицом које немају никакав израз лица. Живот је исисан из њих. Плашим се да ми се не догоди неки усисивач у животу од којег ћу постати празна особа која иде са неуредном косом улицом.

ПЕТАР:
Не волим кад ми се људи смеју. То мрзим. Могу ја да прихватам шале, али... Јел морамо о овоме? Добро ајде.
Желим да...Не могу ја ово. (одлази)

ПЕЂА:
Не желим да кажем себи да сам много могао, а сад ништа немам. Не желим да кад се погледам у огледало, да не видим себе, већ неког ко прича само о себи.

ЛОЛА:
Кад сам била мала, мама ми је купила црвене старке. Од тад, не носим другу обућу. Сећам се да сам увек била она чудна мала девојчица која је увек нешто цртала. Нису ме волели, а шта ћу. Само желим да одем и Србије. И да путујем. Да имам свој модни часопис. Хоћу да нађем неког ко ће ме разумети. Ето, тога се плашим. Да не завршим са мушкарцем који неће ме разумети. И да будем опкољена мислима да сам толико тога могла да будем.

ИВАН:
Не верујем у страх. Не волим да размишљам о њему. Јер ако кренем, можда схватим чега се плашим па то почнем да показујем људима. А то је нешто најглупље што можеш да учиниш. Да покажеш другима страх.

РАША:
Плашим се остављања. Плашим се да ће неко отићи. Није да имам неки слух, али они одлазећи кораци се најгласније чују.

ВУК:
Не знам, не знам. Страх? Чега се плашим? Да лопта не уђе у кош? (смеје се) Не, али кад размислиш то је и нека животна мудрост. Замислите да је кош твој сан, и ти целог живот ајуриш да убациш лопту у кош. И она уђе. Страх тада нестаје.

СЕРГЕЈ:
У мислима ми је само једна слика. А то је остварње сна. Само њу гледам. Као неки телевизор који има програме, а ја само пуштам један. Плашим се да случајно не пустим неки други програм и заборавим шта сам гледао.


СНИМАК 12.
Један групни, спонтани снимак.


Сети ме се, сети се...

И тако једне баш баш хладне ноћи, ја сам се вратила кући пијана и опет сам се сетила њега. Да будем искрена, нисам ни престајала. И тако, јел, пијана ја сам одлучила да га позовем и да му све кажем. Све шта ми је на души, али мислим да он не верује да ја имам душу.
Звони.
И опет.
Не јавља се.
Четврти пут остављам поруку.

Требало би да си игнорисан од стране мене, али не могу ја то. Не могу да се не сећам свега што није још прошло. Није, зар не? Знаш, срела сам Луку који дан. Рекао ми је да и даље имаш браду. Супер. То је супер. Еј, није да сам га ја питала, он ми је сам рекао. Добро, можда сам скренула на нешто што је водило на то. Рекао је да ме је видео у КСТ-у са неким ликом, али ја сам му рекла да то није истина. Истина је. Ја тебе не могу да лажем, шта ћу. А, и тата ми је рекао да те је видео. Био је љут, јел? Ја сам му рекла да сам ја све зајебала, али ја сам његова љубимица и он једноставно не може да поверује да сам ја крива. И он ми је рекао да имаш браду, драго ми је.
-Теа! Пробудила си ме. -У целом свом јако храбром дилиријуму где сам умислила да сам јако храбра и још сам се драла, пробудила сам Софију, моју сестру, другарицу, цимерку, девојку. Заправо, она је била мени све. Само нисмо биле крвно повезане, тако да је све било дозвољено. Једном сам и отишла од куће, али пошто сам јелте, заборавила паре, вратила сам се, а она је седела, пила чоколадно млеко, које је иначе било моје, и пушила моје цигаре. То ме је ужасно разбеснело и потукле смо се. Наравно, одмах сам одустала, јер бих остала без косе, очију.. Од тад, никад више нисам отишла.
Извини, Соф, остављам патетичну поруку Илији.
-Чујем.
Била је само у гаћицама и некој одвратној Хелло Киттy мајици. Учила је до пре сат времена и легла.
-Али, од свега, је не разумем зашто, али зашто је битна та брада? И онако је лепши без ње.
Да, то са брадом. Илија није носио браду док се нисмо упознали. Ја сам га наговорила да је пушта. Били смо заједно две године, он се никад није од кад је кренуо да је носи, на мој предлог, наговор, захтев, обријао. И једном приликом кад смо причали, шта ако, шта би било кад би било, да не будемо више заједно, раскид звучи ужасно лоше и ужасно болно, дакле кад не будемо били више заједно, то јест кад ме буде преболео, обријаће се. Зато ми је то толико било битно.
Није лепши.
-Јесте, Теа. Много лепши.
Ах, Софија, није то битно.
-А, капирам сад.
То је била јако чудна ствар са мном и Софијом. Ја нисам морала да јој причам неке детаље, јер сам се некад осећала глупом што на њих обраћам пажњу, али она је увек знала шта и како доживљавам.
Порука му је остављена.
-Шта си зајебала, зајебала си.
Знам.

Никад ја нисам преварила Илију. Ја сам само отишла у Немачку на пар месеци, а да му нисам рекла. Један немачки сликар ме је звао да одем код њега на шест месеци на тај неки курс и ја сам отишла. Вратила сам се после три. Од тад, нисам смела да одем код Илије. Искрено, никад нисам ни пробала да одем. Не знам шта би ми рекао, како би реаговао. Плашим га се. Са њим је иста ствар као и са Софијом, плашим се да кажем много тога, али он увек све зна. Можда и сада зна, можда и сад ме пушта. Надам се.
Ја сам одувек била смотана. Тај дан сам ишла да купим нови јастук доле до оне робне куће и пукне ми кеса. Али, ето Луке.
-Хеј, луда.
Ооо, Лука. – била сам и превише лажно обрадована.
-Знаш, она порука од синоћ...- све ми је било јасно.
Лука, журим.
Јутрос је устао и ... – само сам га гледала и чекала да каже..
-...обријао се. – океј, нисам то чекала да каже.
Ћао, Лука.
Отишла сам кући и бацила се на стари јастук да плачем, нисам хтела да прљам нови. Дошла је Софи. Села је на кревет.
-Дакле, чула си.
Ово није насеље, ово је село. Како се све сазна?

Ћутала је. Ни ја не бих знала шта да кажем неком таквом. Плакала сам тако док нисам заспала. Имала сам осећај да сам спавала данима. Кад сам устала, било је осам сати. Ролетене су биле спуштене, врата затворена. Чула сам гласове. Лука је дошао код нас. Софи се смејала, он је нешто причао. Чула сам и Илијин глас. Отишла сам до њих.
Теа! Коначно си устала.
-Илија, окуд ти?
Само су погледали. Илија ми је пришао.
Јел ти боље? Опет си се уплашила да сам те заборавио, јер сам се обријао, и опет си мислила да имаш двадестет година и да си се тек вратила из Немачке. Ја сам увек ту, не брини.
Чудила сам се. Неки човек од педестак година, али прелеп човек, ме је љубио и говорио да ће све бити у реду. И да ће увек бити ту, заувек. Ја сам веровала, али једна ствар ми није била јасна. Где су протекле године? Како сам одједном стара?
Седи, испричаћу ти..

’’Гилда’’
-Чарлс Видор

Љубав је снага. Љубав је инат. Љубав је освета. Љубав је мржња. Да, дакле, љубав је мржња. Мржња не може да иде без љубави. Тек када неко постане равнодушан, тад се више не воли. Зато ни Гилда ни Џони нису бринули да ли се пламен угасио.
’’Без прошлости и све је будућност.’’ Започето је, условно речено, пријатељство њих двојице, Џонија и Балина. Два мушакрца, једна жена. Рекли су ’’ Коцкање и жене не иду заједно’’, али шта је то, пријатељство без жене? Увек је тако било и биће. Да ли Балин заиста није знао у шта се упушта? Да ли једна таква личност која стоји иза великих криминалних радњи, човек од моћи, човек који је држао у рукаву доста опасних карата, да ли он стварно није знао у шта се упушта? Оставити своју десну руку, за коју је и сумњао да није баш равнодушна, са својом женом, за коју је знао да није ’децент’? Јако занимљив појам провучен кроз цео филм као иронија на сазнање о жени коју воли. То одмах запажемо, чим се ми упознајемо са Гилдом? А Џонијев израз лица нам свакако говори да није.
Да ли је заиста мржња исто што и љубав? Јесте. Свакако да јесте. Јер, мржња је исто што и љубав. Подједнако снажно осећање. Љубав је тражење, љубав је освета.
Гледајући филм, чекала сам да видим, ко ће први одустати. Да ли су жене заиста слабији пол? Гилди је првој задрхтао глас, баш онда кад је Џони полако постајао, равнодушан. Да ли је? Он ништа није говорио, долазио би границе, до границе и само би стао. Играли су се. Граница је пређена оне усамљене ноћи. Баш оне када је Балин, наводно погинуо. Тада је све почело да се завршава. Џони је кренуо да се игра управо онако како је једино могао. Ишао је на карту равнодушности, али нико не може да порекне да му је дах застао угледавши Гилду која је опет, прва погазила понос и дошла. Зар то није био знак? Зар то није била дискретна бела застава? Њему није било довољно. Она инат, он инат. Он не попушта, онда одлази. Ни то није довољно. Враћа се. И он је опет ту, чека је. Шта вреди, опет из ината. У том тренутки све се скупило, и Балинов посао, који је Џони наставио, и откривање праве Гилде. Она треба заувек да оде из Аргентине, а он? Шта са њим? Детектив који и сам каже да ’’је романтична душа’’, наговара га да оде до ње. Он одлази и ту једно другом опраштају, на јако специфичан начин. Говорећи да не могу више да повреде и униште једно друго, Гилда, завршава читаву нетрпељивост. Непосредно пре закорака у будућност без проблема, појављује се Бачин, живљи но икада. У покушају да их убије, он бива убијен, управо од старог чикице из собе за сређивање. Он је говорио да свако лоше зарши усамљено, али ми смо сведоци чисте математике да два минуса дају плус.

не знам

можда би требало
да се усресредим на
заборав
постојаћих
слика прошлости
које ме само
деле
од тебе
али ни то
није битно
јер док
корачамо
уздужно од будућности
морамо да се
заборавимо

све оне слике
успомене
сви они
разговори
путовања
пољупци
нису ни
стигли да буду
сећање


одраз

желим да те
гледам
док дишеш још увек
заједно у ритму
са мном
хоћу да будем
твој одраз
у огледалу
док се снима
филм о нашим
сновима
или пише песма
о нашим ноћима
да све то заједно
искусимо
док се губимо
у вртлогу
књига које
су писане
док ми нисмо
знали
ни за шта
осим за нас

Оплочан бескрај плачем

Ово није био одговор,
ово је било питање.
Можда је све ово хорор,
а мене нико не пита шта ми је.

Слутим да је крај,
мислим о свему,
идем у бескрај,
самоћа нема цену.

Како да кажем, а да се разумем,
мени је то увек било тешко.
Нећу да трунем,
али ово није ретко.
плач

увек се најежим
кад чујем да
плачеш
јер бих волела
и ја да могу
да плачем
као ти
празно срце - пуне очи
пуне очи – а ја имам
и празну душу и
празне очи

сцена број 4

лутају песници и писци
изнад надареног неба
вичу, цичу, машу
рукама.
обични их гледају.
не разумеју они.
пијани су песници и писци.
теартрално пију
и све им је донекле мило
пијана је поезија и проза
кад се свет скроз сроза

шта може песма

шта може песма
осим да те наведе
да помислиш да
волиш?

шта може песма
осим да плачеш?
депресија ти
се увлачи

шта може песма
уз коју скачеш
уз коју ти се
врти у глави?

слепило

заклопи мокре очи
и покушај да не видиш
оно што видиш
умочи макар
кап
радости
нека капље
али смо мало
умиј се по ко зна који
пут
стрпљењем
ухвати се за
конопац уништења

а, у мени, ти

прстима крвавих
од отрова које су
проузроковале твоји
нежни додири,
рамишљала сам да
поново кренем да
те наводим да
ме гризеш речима.
болели су отисци од
твојих пољубаца и
огледало ми се смејало
јер нисам била
у стању да
видим себе,
већ тебе.
сви су сем мене
знали да се
ти лукаво и
даље кријеш
у мени.
пробадаш ме мислима
наводећи ме
да те поново
желим.
дах од ког
падам под
сопстевене ноге
ме голица и
тражи да
те поново волим.
док лежим
на мрачном поду
схватам да никад
нисам ни
престала.
зашто то не могу да будем ја

зашто то
не могу да будем
ја
та која ће те
чинити рањивим
и тужним с времена
на време
зашто не могу да
будем она
због које ћеш
да волиш тужне
филмове
меланхолију
уметност
зашто то
не могу да будем
ја
да, баш она
због које ћеш
да знаш шта је
то лоше
како је то бити лоше
а можда и да
будеш срећан
зашто то
не могу да будем
ја

Буди ту

Буди ту да
лакше једем,
више спавам,
мање плачем.

Буди ту да
волим лето
и кишу и
мамурна јутра
и пијане вечери.

Буди ту да
идемо заједно на
концерте,
изложбе,
журке.

Буди ту да
заједно ћутимо,
да тишина боље
звучи са тобом.

Буди ту да
имам кога да
се плашим
кад помислим да
га волим.

Буди ту да
увек имам разлог
за
писање.

Биће

што не бих ја
могла да
будем
једна капља
воде
у којој сви
пливамо?
можда ја то
не могу
не знам
нећу
шта рећи?
ја сам
једно
недефинисано
биће
Погрешне карте

чак и да је било могуће
да ово буде
једна од оних прича
љубавних прича
ово не би била та
љубав нас није подржала
на путу ка лудости
можда смо купили
погрешне карте
голица ме

сад бих слушала
неку песму о
љубави
која ми пролази
кроз прсте
и голица ми
јагодице.
тера ме да
се смејем и
тера ме да
верујем
у љубав


идем, кренула сам, стижем

само да ме нема
у овом свету пуном
горчине и очаја
дух мој залеђен
у лажном свету
бојим се да останем
ништа неће променити
овај зачарани круг
мисли ме боле
а речи пеку
лека нема
за ову штету
биће добро кажу
ја сам спремна на то
да ме лажу