Илије Гарашанина 5, 11000 Београд 011/ 32 42 418 biblioteka@milutinbojic.org.rs

Никола Кнежевић, рођен у Кули, где је завршио и основну школу. Иде у трећи разред ЕТШ ”Раде Кончар”. Пише поезију и прозу, има рок бенд. Живи у Београду.

 

Да ли си схватио, након свега
Да ништа није битно после бега
Или и даље стојиш ту,
Не знајући пут кроз маглу злу
Да ли се губиш по маргинама обриса
У малој соби боје сивила
Са прашњавим ролетнама и тапетама
Ништа ти неће дати крила
На плочнику боје изврцане свиле
И плаветнилом што те окружује ко пејзаж
Да ли тамо си нашао наду
Док гумене вене натечене стоје
Тешко је бити оптимиста у паду
Знам, није лако пустити низ време
Поново, жеље душу краду
Цео живот кружи око једне теме
А ти не знаш куд, јер није довољан труд
Ни реч "не" кад је туђе "да"
Преблизу ивице, миленијум до сна
Поново свира поноћни блуз

*
Боли овај дан, боли ова ноћ
Хуји кроз главу идеја да једном морам поћ
С папирним крилима узлећем са дна
Да ли схваташ ти, да ли схватам ја
Идем путем којим не желим
Преблизу амбиса у загрљају сна
Крећем се с надом да биће боље једном
Да ли схваташ ти, да ли схватам ја
Мач кован чекићем маште
Кроз груди пораза пролази нежно
Ал` није у победи магија та
Ниси схватила ти, не схватам ни ја
Јер борба је дуга, као и руке
Што грабе и гребу кроз стварност од стакла
Видим да успех није побећи од дна
Ниси схватила ти, остадох сам ја

*
Молим за шира рамена
Да плећа издрже терет,
Душа што изгна их бол
И стера у моју сенку
Молим за мало среће
Једну што се ретко среће
И звезду водиљу на путу
Куд се срце креће
Молим за једне очи
Очи искре ватре
Чији жар ће потпалити
Пергамент исписаних греха
Клечим на плочнику љубави
А небо је жуте боје
Да л` од сунца, не знам
Пре од оних што се боје
Ја зато молим, јер смем
Упутити смираја знак
И спалити куле погледа
За жељу отићи кући, у мрак
Не може то свак
Јер не смеш бити јак
Јер снага не признаје пораз
А болеће образ, дуго
Зато молим за данак тај
Ја грешан, проклет и чист
Молбом каљавим име
Ал` да л` име сада значи?
Јер шта је птица која летети не сме
Већ маштом потпире век
Небо је беле боје
А за ране моје не нађох лек

*
Схвати, ствар моја душа није
Ако кренеш с маљем да уништиш исту
Рука се пружа ал не видиш је ти
А напољу пада први снег
Метак ми остаје, њему праштам
Што одузе ми дан, и осећај лак
А очи проклете што сретоше твоје
Чекајући ваљда, неки знак
Њих ће вране повадит
Али душу неће, то није сребрн зрак
Ал` пуштам те с осмехом
Да узмеш ми исту
А снег је први, пада
А срце је каснило
Један секунд веродостојан даха
Само да и ова нова
Не узме паучину с прага
Јер где си ти ако не у мени
Иза које зенице ока се кријеш
Ил` у некој прстима створеној сени
Где полако моје речи пијеш

*
Не, ниси моја
Машташ да те друге речи теше
А ветар би волео да понесе звезде
А ветар нестаје иза сивих зграда
Не заборави ти, не заборављам ја
Да сам те срео, да постојиш
Пусти руке да те дотакну
Допусти им, немој да се бојиш
Кад заволиш страх, отров нестаје
Ко што у тами слаби вид
Ја слеп сам, ја пристајем на то
Ја пуштам да ме носиш где труле руже
Бол је небитан, бол је све
Што сам икад имао, осетио
Бол је тебе мени донео
Бол ће те узети, само ветар зна
Заштити ме телом, узима ме лудило
Јутрос сам отишао, ал` и даље стојим ту
Јутрос сам се сакрио иза твојих леђа
Јутрос мрак је падао са очију твојих

 

*

 


У којој сени погледа се кријеш 
У овом гаравом свету лажи
Где се само носталгија тражи
Где под водом те држе
док бубне опне не пукну
Да л` смо само лаж 
Да л` смо само истина
Да л` нестајемо кад магла се спусти
Или је стварамо речима, уздахом
Да л` крв је крв или само емоција
Из срца, из нас, из мене
Боле погледи, боле сене
Чујем на западу блеште олује
*
На крају другог света
Где птица из сенке на леђима се гнезди
Где плочник је мекан па стопала не боле
Тамо се кријем, тамо ме воле
Со на уснама изједа кожу 
Уплива у црну течност срца 
На зид слети само једна кап 
Срце престане да куца, јер ниси јак
И све је лепше и све је боље
Трчиш пољанама лудака из маште 
Машеш осмехом и тешиш прстима
А музика свира ал` ти си глув
Очи те боле, сад имају сјај 
Плачеш, а знаш да није крај 
Нов почетак, или рај 
На небу виори свилен змај
*
Стави усне на моје, нежно
Пази стаклом да не пустиш крв
Јер земљан сам ја, бачен са неба
Поставши жилав временски црв 
Да л` је тама или светло 
То што сада гледам помно
Твоју душу, несанице 
Вучем ти кроз очи, тромо
Осећаш ли прсте моје, 
Што ти миле испод коже 
Ја и ти нисмо двоје 
То смо само ја и ти
Стави усне на моје нежно 
Нек прогута нас огањ врели 
А кад будеш отишла кроз патњу 
Рећи ћу нисмо смели, не, ми нисмо смели
Не могу ја спречит судбу 
Да својом косом избрише слику
Отићи далеко, где сам мртав 
У загрљај мом другом лику
Јер како душа раскомадана 
Поново да се дели 
А кад будеш одлазила, а ти гласно себи вели
Нисмо смели, не, ми нисмо смели
*
Док обрис таме на образу стоји
Време уздахе броји
Схватам, падам јер очито не летим више
Све дубље и ниже, црв под кожом гмиже
Не зна да л` мре ил дише
Ал више, није важно више
Не волим те, ја говорим у себи
Горим у себи, заустављам мора
Доста је било тих рујних зора 
Доста, ал да л` је доста било? 
Срце се крило, док силô је сило
Па где си сада, моја животна сило
Где си чемеру, где си идило
Кад папирни дечак не даје душу
Већ је пали у отрову ватре што гори
И топи моћ лета за један сан
Један дан, обичан, 
Бескористан и непреплакан
Моли за једну слику
Један дар, среће са неба
Што пада на гола ребра, 
Што пада на место где срце некад бејаше
А они се смејаше, 
А они ће умрети, 
Нестати заувек, без знака
И њихова ће бити чврста рака
Да им ларве очи не поједу
А они ће у рају горети, и мислити 
Где си сада ти? 
И неће знати, па ће их болети
А ти ћеш бити у срцима других
У главама туђина, у кашљу крвавом
Ти ћеш бити све, а бити ништа нећеш
Нећеш имати шта да срећеш
На путу, јер заборавио си руту
Идеш новим хоризонтима руменила
Заборавиће мржња на шта је пенила
Шта је мрзела, зашто постоји
Далеко од света, далеко од погледа
Остаће сечиво у роси да се огледа
А време ће и даље уздахе да броји
*
Кад достигнем савршенство
Убићу се 
Живот без достизања и стизања 
Живот није
Украшћу звезде и ставити их у фењер 
Кад пронађем врх 
Убићу се 
Нећу кренути сенкама у загрљај 
Нит ћу се прекрити трепавицама очију
Отићи ћу тамо где ме не знају
А то је овде, убићу се 
Пијем сузе и једем тмину
Скапавам од хладноће сунца 
У подруму са бауком играм шах
И затим одлазим, и даље сам мртав
А онда устајем из гроба
Увече, да напишем песму
Купим лишће по станици зивота
Погледам џепну слику, и убијем се
*
Живот твој тужан, живот твој ружан
Живот твој бедан, самом себи предан
И бесан и јадан, кад на колена падаш
Са сузама у очима, што боли у стомаку
Живот твој један, теби вредан
Теби једини, љубави жедан
Није живот твој само збирка јада
Јер живот је предиван и кад у поноре пада
Кад се из амбиса ноћима ноктима вади
Кад жеља те поједе а ти немој стати
А ти немој чекати, срце му дати
Кроз живот на коленима ти часно продужи
Немој се изгубити јер од осмеха је дужи
Ти рукама чупај, ти зубима кидај
Једну по једну маску са душе скидај
И хитај и бежи, кроз јаме од снова
Кад мислиш да не можеш ти понови слова
Ја сам тај који те руши
За врат те шчепа, колена буши
Животе, ти си мој а не ја твој
Кад узде шчепам, а ти стој
Јер ја те прекинут могу сад
Ал шта ћу онда, шта ћу тад
Животе, метак бих ти сасуо у лице
Далеко су твоје спасења птице
Ал` ако нећеш да се бацимо заједно у мрак
Запамти, немој на ме јер
Ја сам Јак
Јер ја сам свој, не само један број
Нећу ја носити црни вео твој
Нисмо ми браћа, ал рећи ћу, брате,
Не узимај за се моје кратке сате