Илије Гарашанина 5, 11000 Београд 011/ 32 42 418 biblioteka@milutinbojic.org.rs

Радионица креативног писања за средњошколце у Библиотеци „Милутин Бојић“ започела је са радом 2009. године.

Зашто је овакав пројекат потребан?

Медији нас свакодневно засипају застрашујућим подацима: деца су све агресивнија, не читају књиге, не иду у позориште, ништа не уче...Будући да сам и сама професор у средњој школи и да се свакодневно сусрећем са адолесцентима, рекла бих да негативна медијска слика о деци није баш сасвим тачна. Постоје дивни млади људи које занима уметност, култура, наука...Једини је проблем што се о њима не говори довољно. Библиотека „Милутин Бојић“ омогућила је младим и талентованим средњошколцима да кроз радионице сазревају, усавршавају свој стил и развијају таленат. Радионица креативног писања постала је уточиште за љубитеље књига, читања и писања. За ове четири године, курс је завршило четрдесеторо деце. Поменућу неке: Маријана Петровић студира социологију у Дижону као стипендиста Владе Француске; Маша Милутиновић пише дипломски рад на Факултету за медије и комуникације где је један од најбољих студената; има свој блог, ради као новинар Радио Београда и активна је у невладином сектору. Невенка Радић, уписала је биологију без полагања пријемног јер је носилац награда на Републичком такмичењу у средњој школи. Била је ђак генерације VI београдске гимназије, рецитатор, писац кратких прича и хип-хоп плесач; успешно је наступала у представи „Ми деца с колодвора ЗОО“ у позоришту „Бошко Буха“. Иван Чолић и Данило Бракочевић, ученици В гимназије, пишу поезију и баве се глумом у драмском студију Ненада Ненадовића. Александра Терентић уписала је Војну академију, Младен Јосифовић Електротехнички факултет, Ксенија Симоновић ученица је И гимназије, пише кратке приче и редовно из љубави према физици посећује Петницу. Милена Стевановић добитница је прве награде за причу на ПОК-у 2012, а Марија Совтић добитница је награде „Борислав Пекић“...

(Не) може ми се

Мислила сам да могу све:

Цртала сам по зиду.
Учила сам да свирам клавир.
И гитару.
Па сам одустала.
Јер ми се може!
Насмејала сам вечито нервозну касирку.
Лагала сам да идем у основну,
да не бих платила бус плус.
Лагала сам да имам осамнаест,
да би ме пустили на журку.
Е може ми се!
Покушала сам да пијем воду као мачка
Успела сам да се посечем на Дугу.
(Додуше на ограду вртића који се тако зове,
али то сад није битно).
Дакле, посекла сам се на дугу
јер тако кул звучи.
Мазила сам брескву јер има плишану кору.
Баш ме брига, може ми се!
Причала сам са психологом.
Помирила сам се са мамом.
За промену,
посвађала сам се са татом.
Спонтано сам купила кактус.
Назвала сам га Гаврило.
Гаврило је лепо име за кактус.
Закаснила сам кући.
Усвојила сам мачку.
Заправо мачка је усвојила  мене.
Закаснила сам на историју и није ме уписала.
Може ми се кад имам среће!
Смејала сам се у аутобусу
и није ми било глупо.
Села сам поред оног кул типа из Кнеза
што свира електричну гитару
и певала.
Ставила сам црвени кармин и љубила људе у образ.
Пила сам сок од боровнице из тетрапака
ишла улицом
и плакала
и било ме је баш брига.
Прешла сам улицу на црвено
и нисам погинула.
Добро, било је за длаку.
Сама сам појела чоколаду од триста грама.
Брат и сестра ме мрзе, а мени се може!
Шетала сам по пљуску
у старкама.
Још увек су читаве.
Обишла сам цео круг двојком.
Два пута.
Одглумила сам веселост кад ми није било ни до чега.
Убедила сам бабу да нисам гладна.
Изгубила сам се на Дорћолу.
Причала сам са непознатом женом на станици.
Изашла сам на свирку сама.
Нико ме није киднаповао.
Изгубила сам омиљену капу.
Нашла сам омиљену капу.
Видела сам звезду падалицу.
Пешке сам отишла на девети спрат.
Сањала сам да си ме пољубио.
Може ми се, бар да сањам!
Одслушала сам једну песму 56 пута за редом.
Није ми досадила.
Плакала сам уз „Ти само буди довољно далеко“.
Не знам зашто, ваљда јер ми се може!
Прочитала сам све лектире,
замисли.
Заглавила сам се у лифту.
Купила сам великог плишаног меду сама себи.
Спустила сам се низ тобоган,
наглавачке.

Мислила сам да могу све,

а онда сам пробала да те заборавим.

 

Здраво, ја сам Киле. Бавим се свим могућим занимљивим стварима и упадам у најразличитије проблеме и авантуре. Ученик сам 8. београдске гимназије, члан РК СЦ Вождовца, историјске секције, реп групе и још много различитих волонтерских, хуманитарних и радних организација. Волим људе, чак и кад су им моја виђења света потпуно суманута и неприхватљива. Пишем поезију откад умем да пишем и сматрам да ћу читавог живота бити одсутан од реалног, стварног живота јер сам заљубљен у свој. Моје песме су истовремено моји пољупци и моји ожиљци и надам се да ће до краја бити још много и једних и других.

Рођена сам 1992. године у Сирмијуму. Тамо сам завршила основну и средњу школу. Правни смер који сам похађала четири године био је толико инспиративан да сам се радовала сваком новом одласку у Петницу и изостајању са часова сувопарног права. Место у коме сам рођена одредило је моја интересовања, јер волим да истражујем све што је у вези са Антиком. У средњој школи читала сам Платона и заносила се сократовском иронијом. Због Симпосијума и литературе која ми је све више обузимала дух, одлучила сам да упишем општу књижевност и теорију књижевности. Омиљени писац ми је Маргерит Јурсенар, а најдража песникиња Сапфо. Пошто сматрам да човек не може бити комплетан ако се развија само духовно - плешем. Дуго сам тражила покрете који изражавај моју личност и пронашла сам их у оријенталном плесу.

Наталија Дел Поробић (Nataliya Dell Porobić), рођена 5.12.1996. у Сан Дијегу (САД) (због чега и има тако досадно име које се пише латиницом). Има душу детета од четири и по године. Опседнута је књигом „Брежуљак Вотершип“ Ричарда Адамса. Такође је опседнута коњима и мачевима (без обзира на то што ништа не зна о мачевима, а мало зна о коњима).

Рођена 1997. у Београду, где је и одрасла (или није). Променила све могуће боје косе. Ученица Десете гимназије. Мисли да свако има скривеног уметника у себи. Не воли да описује себе, сматра да је то посао људи око ње.

marija-sovticУченица Седме београдске гимназије, рођена 1994. године у Призрену. Писањем се бави од oсновне школе, награђивана је и похваљена на мноштву песничких конкурса, па су јој радови и објављивани у часопису Невен и Зборнику радова са конкурса. Добитница је прве награде „Борислав Пекић“ за песму ”Песник”. Завршила је курс новинарства, фотографије и шпанског језика. Поред писања и фотографисања  обожава да се бави глумом.

tijanaРођена (1992. године) и одрасла у Београду. Завршила гимназију. Студент у будућности. Активисткиња, мртва песникиња. Сањар који носи своју главу у својим рукама. Мрља на папиру, човечица. Живим са кофера на кофер. Ја своје радове не пишем, ја њих живим. С надом да ћу једном објавити збирку и помоћи поезији да не умре. Не умем да говорим о себи. Библиотеку сматрам другом куцом, а своју омиљену библиотекарту другом мајком. Поносна што сам жива.

nikolaНикола Ајзенхамер је писац креативних прича и песама, погодних за све узрасте и укусе. Рођен, 12.06.1994. и одрастао у Београду, научио је да живи пуним плућима и да користи сва знања и могућности које стекне у животу, између осталог и писање креативних текстова.

milena23.03.1994.
Четврта година техничке школе  “Дрво арт”, иако је требало да се пребаци јер је школу очигледно промашила.
Живи  и  рођена је у Београду, ишла је у три основне школе: први разред ОШ „Бранко Радичевић“,Велика Моштаница; други, трећи и пола четвртог разреда ОШ „Јован Јовановић Змај“, Београд, Браће Јерковић; пола четвртог па до краја осмог ОШ „Ђура Даничић“ Београд,Браће Јерковић.

ksenijaПрва бг гимназија, други разред, полазник физике у ИС Петница, у коју сам иначе заљубљена до ушију и преко. Пишем блогове са семинара и чланке за портал Вива Физика, тренирам синхроно пливање, у слободно време слушам музику (рок, метал, панк), фотографишем и спавам.