Вести из библиотеке

Чика Мики БлицПреносимо текст из дневног листа Блиц од 20. марта 2015. године (страна 32) о најстаријем члану наше библиотеке, господину Михаилу Микију Миљковићу.

 

 

Михаило Миљковић један је од најстаријих чланова библиотеке. С књигама се дружи „откад зна за себе“, а свој 95. рођендан прославио је у библиотеци „Милутин Бојић“.
На идеју да рођенданску прославу за архитекту, писца и некадашњег спортисту направе управо међу књигама, дошли су запослени у Библиотеци „Милутин Бојић“, чији је Михаило најдражи члан више од 20 година. Они га из љубави зову Чика Мики и кажу да им улепша сваки дан кад дође по нову књигу.
Коју је прву књигу изнајмио, Михаило не памти, али се добро сећа кад је у библиотеци био најсрећнији.
- Овде сам био кад сам први пут угледао превод књиге „Уликс“ Џемса Џојса. Пре тога сам је прочитао само на француском језику и једва сам чекао да изађе наш превод. Толико сам је страсно читао, да ми је с времена на време било непријатно што је књига увек код мене, па сам је враћао за случај да је још неко жели. Кад сам по ко зна који пут дошао да је изнајмим, директор је купио један примерак књиге само за мене - прича Миљковић.
Својих 95 година Михаило поносно носи, а његов рецепт за дуг живот су: много литературе, спорта и дружења. Љубав и путовања су га чинили младим и онда кад је то престао да буде.
Поносно прича о својим путовањима, на која је увек кретао сам у свом „спачеку“ који се „тешко пробијао и кроз ветар“.
- У Грчкој сам био 32 пута, био сам опседнут том земљом. У Турској 13, у Пољској девет, у Мађарској шест, у Совјетском Савезу четири, као и у Холандији, Данској, Белгији, САД, Сицилији, Француској... Успут сам купио стопере који би ми правили друштво. Кад су сви новац одвајали за викендице, ја сам свак пару давао на путовања. Први пут сам у хотелу одсео пре неколико година - каже Михаило.
У животу је прошао много тога, а једном га је чак приводио Гестапо.
- Током окупације, 2. фебруара 1944. године, у поноћ су дошли по мене. Официр и војник наслонили су ми пушку на леђа и одвели ме у штаб. Спровели су ме у зграду иза Генералштаба, где су утврдили да уопште нису тражили мене, већ другог дечака. И он је био ту, а кад су пошли да га воде у Гестапо, упитао сам да ли смем да му дам ћебе које сам понео. Дао сам му ћебе, а мене су одвезли кући. И дан данас некад прођем поред жуте зграде у којој се то дешавало - каже Михаило.
Његови путописи и песме налазе се на сајту библиотеке.

 

ЦЕО ЖИВОТ СЕ РАЗВИЈАО И УЧИО
Владан Миљковић поносан је на све што га је отац научио.
- Цео живот се развијао и учио. Једном ми је рекао да су „ролингстонси“ толико ружни да су постали лепи. Тако је и мој отац толико стар да је његова старост постала перманентна младост - каже Владан.

 

Опширнији текст можете прочитати у електронском издању.

 

 

 

 

 

 

Препорука за читање