Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 122

Књижевници о Бојићу

Објављено уторак, 08 јануар 2013

"Пред рат, српска књижевност се попела до висине на којој пре, у једном тренутку, никад није стајала. Не само њени поједини представници, него читави књижевни родови су имали европских квалитета. Много наде у јак развитак српске књижевности давала је чињеница да су јој главни заступници још млади људи и тек у почетку свог рада...  

Милутин Бојић је припадао најмлађем нараштају српских лиричара: кад је умро, једва ако је навршио 25 година. Све што је написао, написао је између осамнаесте и двадесет треће године. Прву своју песму, "Вране", штампао је у омладинском листу Венац, 1910; од тог доба је писао много, сарађујући по свим бољим часописима, српским и хрватским...

Рат је затекао Милутина Бојића у почетку његова стварања и зауставио га, такорећи, пре него што се и кренуо. Судећи по плодности коју је показивао у почетку, својим досадашњим радом Милутин Бојић није дао ваљда ни десети део оног што би дао да је остао у животу. Његова смрт је велика несрећа по српску, дакле целу југословенску књижевност. Јер, понављамо, Милутин Бојић је био и најдаровитији и најплоднији песник у најмлађем књижевном покољењу српском...
Инспирисан догађајима 1912, Милутин Бојић је певао и о свом народу, показавши и у тој врсти поезије свој моћан темперамент и оригинално схватање. Он је био од оних ређих песника српских који није певао о "полумесецу" и "крвницима", него се издигао на потребну висину изнад садашње и говорио у име целог једног народа...
Кад се читају његови стихови, изгледа да овај младић ни у животу није говорио прозом, већ стихом – тако му је ритам урођен и звучан! У читавој српској лирици, он има најсавршеније риме..."
Милан Кашанин, Милутин Бојић,
Савременик, Загреб, 1918. год., XIII , бр. 1

 

isidora sekulic"Као сваки човек особита дара, и Бојић је имао лични живот, и живот који је део мисије његова народа. Лични живот Бојићев, због кратка века и многих ратова, само је један одломак. Ратови су пререзали и школовање, и личну поезију, па и егзистенцију. Није Бојић дочекао ни пробој на солунском фронту, ни повратак избеглица о којем је унапред певао; није видео своје сценске песме на сцени; није се вратио у свој особођени Београд ни мртав; није сазнао шта је у роду своме оставио кад је написао ремек-песму Плава гробница.
Ако погледамо онај други Бојићев живот, имамо пример једне лепе снаге усредсређења и зрења, и као резултат, низ неколико савршених песама. Те песме стоје данас као иконе у лаври, и значе историју народну и благо народно. Брзо се код нас зре и брзо мре. Ако не с пушком у руци, а оно с руком на пушци је створена сва духовна тековина наша. У седам година рада, од којих близу пет ратних година, прешао је Бојић ратним и смртним маршем пут од обичне, плотске поезије до највише, до молитвених ода народу своме благословеном и несрећном, народу који «смрћу живи», чије је историја, зато, као зидање једне вечито недограђене цркве, где се свака генерација пење да свој крст дигне и углави нада све раније крстове...
И после згажене Србије, и после Албаније, Бојић пева само понос и бол. Религиозно настројење једино могло је потпуно уклонити мржњу и осветољубље из песама које су врста епопеје из дана пораза. Бојић је, за своје и одвише младе године, ванредно осећао душевну прошлост свога народа, оно наследствао косовско које је српску војску кроз све ратове вукло у «честитост», вукло у религиозне задатке, поред историјских.
Године 1912-е и 1913-е, када је Бојић тако рећи прстима могао опипати шта су тело и душа, онда када се бомбама и ножевома опашу – те су године пале на двадесетогодишњег младића значајно, и као чињеница, и као визија из књига староставних... Он почиње осећати дух прошлости. Његова душа и види и слика фреске; те чудне историјске поворке наше пуне јунака и бораца који у цркви стоје, и каде их, и звона над њима брује. Одједном, у тој треперавој пређи Бојићеве маште, неки горостасни објекти: старе лавре, и око њих културни и политички и ратни живот. Владари и госпе, народ и војске; Славени и Византија; море; четири мора која је хтео да дохвати Душан Силни; шездесета богомоља коју зида краљ Милутин. Ту смо! У Бојићу је потрес векова. Устаје у њему род, земља; започиње сан и слутња епопеје: спрема се нова лирика, лирика епска, безлична, свето болна...
И устаје, усправља се у младом човеку бард национални, певач и кујундзија највећих наших времена. У тешким годинама 1916-те и 1917-те, Бојић је пун надахнућа, визија, творачке воље, знања и сазнања, и ради колико никоји писац онога доба... Онај, ко је мртвима у плавој гробници сада раван по ранама и смртним мукама. Бојићева ванредна песма о свечаном и гордом опелу над морем, остварила се још једаред. Остварила се опет једна грозота из једне јединствене историје, из епопеје великог и тако често несрећног нашег народа."

Исидора Секулић,
Белешка о М. Бојићу,
Српски књижевни гласник,
Нови Сад, XVI / 1935, књ. 44, стр. 20-28

 

ivo cipiko"Драги Милутине, овде на овоме мртвом пољу наше тужне славе, где почивају витезови пушке и бомби, мени кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом витеже наше раскошне сликовите речи и наше бујне маладеначке фантазије! У овој оскудној, туђој јесени где не чујемо хуку наших планина, ни шум река, ни буктање пламених драгих нам домаћих ватара – у лакомој јесени без страсти пламена и љубави – подлегао си ватрени песниче «Бола и Поноса», једна страдалачка раса, која вековима гине, јер слободно хоће да живи. Последњи пут пред смрт када сам те на постељи гледао, одабрани песниче Живота и Смрти, видео сам у твојим лепим, тамним очима дубоку маланхолију затонских дубина нашег Јадрана, а на тужном осмеху твојих увелих усана осетио сам сету, неодређену и далеку сету за којом сви чезнемо, као одблесак зимњега сунца на умору нашему Калемегдану, зрачни вису наших снова и наших жеља! Ту сам Милутине упознао и ту сам осетио море твојих расипних речи! И тада је била јесен, обилата, сита, благословена наша јесен!
А како је сада овде пред твојом, мрачном раком, песниче светлости, бедно, мртво: Крст до крста, мртав јунак до јунака! И ти си мртав! Чини ми се да сарањујући твоју жарку младост у овоме јесењем дану, сарањујемо једно жарко лето наше лепе књиге... Како је овде на земљи, пред твојом отвореном раком неутешно тужно... Стојимо пред њом као осечени без мисли и без речи. О чему већ да мислимо? За чим већ да тугујемо? Па ипак осећамо, како се из овог мртвила отима око твога јакога, вулканскога, то твоја раскошна песничка душа братими се с душама палих витезова твојом песмом опеваних... Јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отадзбеничке љубави, - мртви песниче «Без домовине»! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо: С Богом!"

Иво Ћипико, Над раком Милутина Бојића,
Српске новине, 1917., бр. 7, стр.16

 

jovan skerlic"У невероватно и опасно великој гомили младих који данас певају, г. Милутин Бојић се истиче на првом месту...
Г. Бојић је песник од талента, од оних природних талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу. Осећа се у његовој поезији нешто самоникло, нешто што је природно морало доћи и што без усиљавања долази. У њему пева његова младост, као што у пролеће шуме одјекују од птичијих концерата...
И шта би један песник тих година и тога темперамента певао него љубав? Само, не сентименталну љубав наших старих песника, љубав према бледим девојкама под бледом светлошћу месеца, но љубавну страст која као пламен букти, греје и сажиже... У његовој поезији блешти сунце, букти живот, буја пролеће, и као у античким «светим гајевима» са баханаткињама и фаунима, певају птице, сокови у дрвећу, цвеће на стабљикама, извори у трави. То је једна велика химна плотском животу и анималној животној радости. И са страшћу и снагом он ће певати своју младу охолост «кад се дивље, лудо, само крвљу воли», и дао малади фаун здравити своју младост што «вришти, пуна страсти пламне».
Све то може изгледати нешто одвећ чулно, некада и садистично, бестидно, каткада и ниско, али то је песма младости, казана само искреније и природније но што се обично чини...
Са овом књигом он је дао не само једну лепу наду српској поезији, но и једну добру поетску принову српској књижевности."

Скерлић др Јован, М. Бојић, Песме,
Српски књижевни гласник, 1914.
књ.XXXII, бр. 9, стр. 714-716.


jovan hristic"Позориница: мислим да је то један од важних кључева за разумевање Бојића. Све је у њему стремило ка позорници. Он је писао драме, био је председник литерарног одбора, Дјачког аматерског позоришта, био је међу оснивачима неуспелог Слободног позоришта, дружио се са позоришним светом, писао је позоришне критике. У тим критикама говорио је о представи и о глумцима више него што је тада био обичај у нашој позоришној критици. Наши критичари спуштали су се до позоришта са својих литерарних висина; Бојић је умео да живи са позориштем, да осети пулс једне представе, њен живот не само на позориници негу и у публици... Он пише о глумцима као што о њима може да пише прави позоришни човек, или драмски писац када они играју у његовим комадима...
У време када је он почео да пише час за историјске драме био је још једном више него зрео, и млади песник – коме није требало много па да се препусти бујици стихова што су му навирали под перо – није могао а да не да свој прилог обнови овог почасног, али и већ прилично истрошеног жанра наше драме. Он је био занесен амбицијом да буде велики национални песник, а шта је природније нега да национални песник напише бар једну историјску драму у стиху?...
Он је био још гимназијалац када је написао своју прву драму, трилогију Деспотова круна. Било је сасвим природно што је тако почео. Историјска грађа пружала му је окосницу за драмску причу, са којом почетници највише муке имају. Са друге стране, историјска драма била је једна од највећих амбиција наших драмских писаца 19. века, не само зато што је то био век обнављања («васкрса», како каже Стојан Новаковић) српске националне државе и распламсавања националних осећања. Историјска драма требало је да у нашој драмској књижевности што се рађала буде исто оно што је народна песма била у нашој поезији: израз снажних колективних осећања што одржава будном историјску и националну свест свога народа..."

Јован Христић, Изабране драме,
Милутин Бојић, Београд, 1987.


ivan v lalic"Дешава се не тако ретко, да песници који мало поживе стичу признање брже и лакше од својих дуговечнијих савременика; феномен који је повезан са интензитетом њиховог провог стваралачког цветања. Бојићев случај типичан је у том погледу; неколико кратких година његовог књижевног рада пролази у знаку уверљивих признања и успеха. Чини нам се, међутим, да је за Бојића посебно значајно што га успех није завео у погрешне представе о природи сопственог дара и вредности онога што је остварио. Младалачка самоувереност, нормална и да није тако опојно подржавана признањима, код Бојића се није надредила оном озбиљнијем и неласкавом аутокритичном гласу из дубина, који као сенка прати овично оно дело, којем је суђено да расте полагано и дуго. Бојић је знао да је допадљива зрелост његових песама само релативна зрелост једног почетка; и не само то – он је врло тачно осећао којим правцем може и треба да се креће даље. И зато је његова смрт тако узбудљиво поразна, а његово неприхватања смрти тако драматично у својој безизлазној и тихој поетици..."

Иван В. Лалић, Милутин Бојић, 1974.

«Пред рат, српска књижевност се попела до висине на којој прије, у једном тренутку, никад није стајала. Не само њени поједини представници, него читави књижевни родови су имали европских квалитета. Много наде у јак развитак српске књижевности давала је чињеница што су јој главни заступници још млади људи и тек у почетку свог рада...
Милутин Бојић је припадао најмлађем нараштају српских лиричара: кад је умро, једва ако је навршио 25 година. Све што је написао, написао је између осамнаесте и двадесет треће године. Прву своју пјесму, «Вране», штампао је у омладинском листу В е н а ц, 1910.; од тог доба је писао много, сарађујући по свим бољим часописима, српским и хрватским...
Рат је затекао Милутина Бојића у почетку његова стварања и зауставио га, такорећи, прије него што се и кренуо. Судећи по плодности коју је показивао у почетку, својим досадашњим радом Милутин Бојић није дао ваљда ни десети дио оног што би дао да је остао у животу. Његова смрт је велика несрећа по српску, дакле цијелу југославенску књижевност. Јер, понављамо, Милутин Бојић је био и најдаровитији и најплоднији пјесник у најмлађем књижевном покољењу српском...
Инспирисан догађајима 1912., Милутин Бојић је пјевао и о свом народу, показавши и у тој врсти поезије свој моћан темперамент и оригинално схватање. Он је био од оних рјеђих пјесника српских који није пјевао о «полумјесецу» и «крвницима», него се издигао на потребну висину изнад садашње и говорио у име цијелог једног народа...
Кад се читају његови стихови, изгледа да овај младић ни у животу није говорио прозом, већ стихом – тако му је ритам урођен и звучан! У читавој српској лирици, он има најсавршеније риме...»


Милан Кашанин, Милутин Бојић,
Савременик, Загреб, 1918. год., XИИИ , бр.1

«Као сваки човек особита дара, и Бојић је имао лични живот, и живот који је део мисије његова народа. Лични живот Бојићев, због кратка века и многих ратова, само је један одломак. Ратови су пререзали и школовање, и личну поезију, па и егзистенцију. Није Бојић дочекао ни пробој на солунском фронту, ни повратак избеглица о којем је унапред певао; није видео своје сценске песме на сцени; није се вратио у свој особођени Београд ни мртав; није сазнао шта је у роду своме оставио кад је написао ремек-песму Плава гробница.
Ако погледамо онај други Бојићев живот, имамо пример једне лепе снаге усредсређења и зрења, и као резултат, низ неколико савршених песама. Те песме стоје данас као иконе у лаври, и значе историју народну и благо народно. Брзо се код нас зре и брзо мре. Ако не с пушком у руци, а оно с руком на пушци је створена сва духовна тековина наша. У седам година рада, од којих близу пет ратних година, прешао је Бојић ратним и смртним маршем пут од обичне, плотске поезије до највише, до молитвених ода народу своме благословеном и несрећном, народу који «смрћу живи», чије је историја, зато, као зидање једне вечито недограђене цркве, где се свака генерација пење да свој крст дигне и углави нада све раније крстове...
И после згажене Србије, и после Албаније, Бојић пева само понос и бол. Религиозно настројење једино могло је потпуно уклонити мржњу и осветољубље из песама које су врста епопеје из дана пораза. Бојић је, за своје и одвише младе године, ванредно осећао душевну прошлост свога народа, оно наследствао косовско које је српску војску кроз све ратове вукло у «честитост», вукло у религиозне задатке, поред историјских.
Године 1912-е и 1913-е, када је Бојић тако рећи прстима могао опипати шта су тело и душа, онда када се бомбама и ножевома опашу – те су године пале на двадесетогодишњег младића значајно, и као чињеница, и као визија из књига староставних... Он почиње осећати дух прошлости. Његова душа и види и слика фреске; те чудне историјске поворке наше пуне јунака и бораца који у цркви стоје, и каде их, и звона над њима брује. Одједном, у тој треперавој пређи Бојићеве маште, неки горостасни објекти: старе лавре, и око њих културни и политички и ратни живот. Владари и госпе, народ и војске; Славени и Византија; море; четири мора која је хтео да дохвати Душан Силни; шездесета богомоља коју зида краљ Милутин. Ту смо! У Бојићу је потрес векова. Устаје у њему род, земља; започиње сан и слутња епопеје: спрема се нова лирика, лирика епска, безлична, свето болна...
И устаје, усправља се у младом човеку бард национални, певач и кујундзија највећих наших времена. У тешким годинама 1916-те и 1917-те, Бојић је пун надахнућа, визија, творачке воље, знања и сазнања, и ради колико никоји писац онога доба... Онај, ко је мртвима у плавој гробници сада раван по ранама и смртним мукама. Бојићева ванредна песма о свечаном и гордом опелу над морем, остварила се још једаред. Остварила се опет једна грозота из једне јединствене историје, из епопеје великог и тако често несрећног нашег народа.»

Исидора Секулић,
Белешка о М. Бојићу,
Српски књижевни гласник,
Нови Сад, XВИ / 1935, књ. 44, стр. 20-28

«Драги Милутине, овде на овоме мртвом пољу наше тужне славе, где почивају витезови пушке и бомби, мени кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом витеже наше раскошне сликовите речи и наше бујне маладеначке фантазије! У овој оскудној, туђој јесени где не чујемо хуку наших планина, ни шум река, ни буктање пламених драгих нам домаћих ватара – у лакомој јесени без страсти пламена и љубави – подлегао си ватрени песниче «Бола и Поноса», једна страдалачка раса, која вековима гине, јер слободно хоће да живи. Последњи пут пред смрт када сам те на постељи гледао, одабрани песниче Живота и Смрти, видео сам у твојим лепим, тамним очима дубоку маланхолију затонских дубина нашег Јадрана, а на тужном осмеху твојих увелих усана осетио сам сету, неодређену и далеку сету за којом сви чезнемо, као одблесак зимњега сунца на умору нашему Калемегдану, зрачни вису наших снова и наших жеља! Ту сам Милутине упознао и ту сам осетио море твојих расипних речи! И тада је била јесен, обилата, сита, благословена наша јесен!
А како је сада овде пред твојом, мрачном раком, песниче светлости, бедно, мртво: Крст до крста, мртав јунак до јунака! И ти си мртав! Чини ми се да сарањујући твоју жарку младост у овоме јесењем дану, сарањујемо једно жарко лето наше лепе књиге... Како је овде на земљи, пред твојом отвореном раком неутешно тужно... Стојимо пред њом као осечени без мисли и без речи. О чему већ да мислимо? За чим већ да тугујемо? Па ипак осећамо, како се из овог мртвила отима око твога јакога, вулканскога, то твоја раскошна песничка душа братими се с душама палих витезова твојом песмом опеваних... Јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отадзбеничке љубави, - мртви песниче «Без домовине»! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо: С Богом!»

Иво Ћипико, Над раком Милутина Бојића,
Српске новине, 1917., бр. 7, стр.16

«У невероватно и опасно великој гомили младих који данас певају, г. Милутин Бојић се истиче на првом месту...
Г. Бојић је песник од талента, од оних природних талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу. Осећа се у његовој поезији нешто самоникло, нешто што је природно морало доћи и што без усиљавања долази. У њему пева његова младост, као што у пролеће шуме одјекују од птичијих концерата...
И шта би један песник тих година и тога темперамента певао него љубав? Само, не сентименталну љубав наших старих песника, љубав према бледим девојкама под бледом светлошћу месеца, но љубавну страст која као пламен букти, греје и сажиже... У његовој поезији блешти сунце, букти живот, буја пролеће, и као у античким «светим гајевима» са баханаткињама и фаунима, певају птице, сокови у дрвећу, цвеће на стабљикама, извори у трави. То је једна велика химна плотском животу и анималној животној радости. И са страшћу и снагом он ће певати своју младу охолост «кад се дивље, лудо, само крвљу воли», и дао малади фаун здравити своју младост што «вришти, пуна страсти пламне».
Све то може изгледати нешто одвећ чулно, некада и садистично, бестидно, каткада и ниско, али то је песма младости, казана само искреније и природније но што се обично чини...
Са овом књигом он је дао не само једну лепу наду српској поезији, но и једну добру поетску принову српској књижевности.»

Скерлић др Јован, М. Бојић, Песме,
Српски књижевни гласник, 1914.
књ.XXXИИ, бр. 9, стр. 714-716.


«Позориница: мислим да је то један од важних кључева за разумевање Бојића. Све је у њему стремило ка позорници. Он је писао драме, био је председник литерарног одбора, Дјачког аматерског позоришта, био је међу оснивачима неуспелог Слободног позоришта, дружио се са позоришним светом, писао је позоришне критике. У тим критикама говорио је о представи и о глумцима више него што је тада био обичај у нашој позоришној критици. Наши критичари спуштали су се до позоришта са својих литерарних висина; Бојић је умео да живи са позориштем, да осети пулс једне представе, њен живот не само на позориници негу и у публици... Он пише о глумцима као што о њима може да пише прави позоришни човек, или драмски писац када они играју у његовим комадима...
У време када је он почео да пише час за историјске драме био је још једном више него зрео, и млади песник – коме није требало много па да се препусти бујици стихова што су му навирали под перо – није могао а да не да свој прилог обнови овог почасног, али и већ прилично истрошеног жанра наше драме. Он је био занесен амбицијом да буде велики национални песник, а шта је природније нега да национални песник напише бар једну историјску драму у стиху?...
Он је био још гимназијалац када је написао своју прву драму, трилогију Деспотова круна. Било је сасвим природно што је тако почео. Историјска грађа пружала му је окосницу за драмску причу, са којом почетници највише муке имају. Са друге стране, историјска драма била је једна од највећих амбиција наших драмских писаца 19. века, не само зато што је то био век обнављања («васкрса», како каже Стојан Новаковић) српске националне државе и распламсавања националних осећања. Историјска драма требало је да у нашој драмској књижевности што се рађала буде исто оно што је народна песма била у нашој поезији: израз снажних колективних осећања што одржава будном историјску и националну свест свога народа...»

Јован Христић, Изабране драме,
Милутин Бојић, Београд, 1987.

«Дешава се не тако ретко, да песници који мало поживе стичу признање брже и лакше од својих дуговечнијих савременика; феномен који је повезан са интензитетом њиховог провог стваралачког цветања. Бојићев случај типичан је у том погледу; неколико кратких година његовог књижевног рада пролази у знаку уверљивих признања и успеха. Чини нам се, међутим, да је за Бојића посебно значајно што га успех није завео у погрешне представе о природи сопственог дара и вредности онога што је остварио. Младалачка самоувереност, нормална и да није тако опојно подржавана признањима, код Бојића се није надредила оном озбиљнијем и неласкавом аутокритичном гласу из дубина, који као сенка прати овично оно дело, којем је суђено да расте полагано и дуго. Бојић је знао да је допадљива зрелост његових песама само релативна зрелост једног почетка; и не само то – он је врло тачно осећао којим правцем може и треба да се креће даље. И зато је његова смрт тако узбудљиво поразна, а његово неприхватања смрти тако драматично у својој безизлазној и тихој поетици...»

Иван В. Лалић, Милутин Бојић, 1974.