Из света књиге

Представљамо вам најпопуларније „репате” јунаке руских књижевних дела.

 

Најомиљеније животиње у књижевним делима целог света и свих времена били су пси, мачке и коњи. И логично је, јер су те животиње најближе човеку. За сваку конкретну врсту животиња везане су одређене особине које их прате из књиге у књигу. Приказујући животиње писац добија могућност да више утиче на читаоца и да помоћу њих открива карактере људских ликова.

„Мачак је древна и неприкосновена животиња” (Булгаков, „Мајстор и Маргарита”)

Мачак по имену Бехемот, који се периодично претвара у пуначког човека, свакако је најшармантнији мачак у руској књижевности. Он је помоћник господара тамних сила Воланда у мистичком роману Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита”.

Бехемот је лакрдијаш и обешењак. Приказан је као врло забаван лик, „огроман као нераст, црн као чађ или гавран, са огромним коњаничким брковима”, који се шетка унаоколо на задњим шапама. Тај комични јунак час лежи на мекој столици комотно се изваливши „са чашицом вотке у једној шапи, и виљушком, на коју је успео да набоде маринирану печурку, у другој”, час се љуља на лустеру, држећи у шапама „Браунинг” када покушавају да га ухапсе.

Други чувени мачак у руској књижевности појављује се у прологу уз бајковиту поему Александра Пушкина „Руслан и Људмила”. Овај „учени” мачак се шета по златном ланцу који виси на храсту и прича аутору несвакидашње приче о русалкама и маленој изби на пилећим ногама. Једну од тих бајки аутор је записао и затим испричао читаоцима. Надахнуће за ову чаробну поему Пушкин је нашао у руском фолклору, а лик „ученог” мачка вуче корене од познатог јунака руских бајки, мачка Бајуна.

Упознајте пса по имену Му-Му!

Мачке су лукаве и мудре, а са ликом пса у књижевности се везује приврженост и несебична љубав.

Један од најпознатијих паса у руској књижевности је Му-Му из истоимене повести Ивана Тургењева. То је тужна прича о томе како глувонеми обесправљени сељак Герасим, човек витешког раста, недружељубив и усамљен, проналази малог пса и везује се за њега. Госпођа којој служи наређује му да баци пса и Герасим је принуђен да утопи најдраже створење. Му-Му је обожавао свога газду, и када му је овај набацивао омчу са теретом, он је махао репом и посматрао га без страха и са пуно поверења. 

 

 

Прича о другом познатом псу има срећан крај. У својој причи „Каштанка” Антон Чехов пише о псу који се изгубио на улици, и кога проналази циркуски дресер. Он се лепо опходи са псом и учи га да изводи разне акробације. Међутим, на Каштанкиној премијери из циркуског гледалишта пса препознају бивши власници – сиромашни столар и његов син. Они су били груби према Каштанки и лоше су је хранили, али она их препознаде и одмах јурну ка њима, оставивши свој нови живот у коме јој је стомак увек био пун, и тако још једном доказује нама, читаоцима, да псећа приврженост не познаје границе.

Платномер

Стари коњ по имену Платномер (на руском: Холстомер) из истоимене повести Лава Толстоја на самрти прича своју животну причу крду коња. Он је прелазио од једног газде другоме, видео је много несреће, зла и неправде, али је научио да сажаљева друге. Коњ се сећа једног свог газде, коњичког официра Серпуховског, који је толико изморио Платномера да је овај једва остао жив. Али Платномер говори о њему са љубављу и одушевљењем, и време када му је Серпуховски био газда сматра најбољим периодом свога живота.

Толстој придаје коњу људске особине, и то оне које је сам веома ценио: смирење, састрадање и несебично служење људима.

 

Извор http://ruskarec.ru/arts/2015/12/25/pet-najpoznatijih-zivotinja-u-ruskoj-knjizevnosti_555017