Календар догађаја

пон уто сре чет пет суб нед
3
10
17
24

Мој дека је био трешња, Анђела Нанети

Објављено четвртак, 09 јул 2015
Када је имао четири године, Тонино је имао њих четворо: баку и деку у граду, и баку и деку на селу.
Они из града звали су се Луиђи и Антонијета и сасвим су личили на све људе из града. Они са села су се звали Отавијано и Теодолинда и нису личили ни на кога, чак ни на своје комшије...
 
Кроз причу о осећајном и паметном дечаку Тонину сазнајемо много о лепоти тренутака проведених с бакама и декама, о томе колико је важно чувати успомене, о природи и повезаности човека с њом. За ову књигу су чланови једног дечјег жирија рекли да “није као друге – то је посебна књига...”
 
***
Све у свему, наша кућа је понекад личила на удницу! Ја бих онда, да бих се спасао, запупио уши и одлазио у собу да бринем своје бриге или цртам.
Једном је мама ушла док сам цртао оно како смо се дека и ја купали у реци и кад су стигли ватрогасци. Цртеж је испао одлично, па би и слепац могао да види да су ватрогасци ватрогасци, а ја и дека – ја и дека. Али пошто је мама била нервозна, почела је темељно да ме испитује: ко су ти људи? А ти који се купају? И шта се десило?...
И тако, премда сам обећао деки Отавијану да о том догађају нећу причати, нисам успео да сачувам тајну и све сам избрбљао.
Дакле, једног дана, када је било врло топло, дека ми предложи:
- Шта кажеш да одемо на реку да се лепо освежимо?
Та идеја ми се много допала, и тако, чим је завршен посао у башти, узели смо пешкире и упутили се тамо.
Као што сам већ поменуо, река је пролазила близу куће и пре би се рекло да је то била нека врста канала, јер није била ни много широка ни много дубока. Дека и ја смо се, дакле, скинули и у гаћама ушли у воду. Док се дека брчкао и вртео на све стране дувајући као фока, ја сам почео да ловим рибе.
У једном тренутку, кад сам се нашао усред реке, поред мене је прошла једна лепа и дебела и пожурио сам да је пратим. Желео сам да ми дека да руку, па сам почео да вичем:
      - Деко! Деко!
Шта је било, Тонино?
Дођи!
Махао сам рукама да га дозовем, а сваки час бих заронио да проверим где је риба.
Стижем, Тонино, не померај се! - одговорио је дека и пожурио да што пре дође до мене.
На несрећу, управо тада је наишла госпођа Марија на бициклу; стала је за тренутак да погледа, а онда јурнула као ракета. После пет минута на насипу на обали реке створили су се ватрогасци са укљученим сиренама. Смирите се, ми ћемо вам помоћи – повикао је један од њих. 
Онда је дека помолио главу из воде, кашљући и пљујући.
Нема потребе, хвала, већ сам је ухватио – повикао је показујући рибу коју је успео да зграби.
 
*** 
 
 
Италијанска списатељица Анђела Нанети рођена је у Будрију (Болоња), али већ дуго живи у Пескари. Предавала је у гимназијама у том граду, а истовремено је годинама писала за децу. Њена прва књига “Адалбертова сећања” (1984) објављена је на више језика и привукла је велику пажњу захваљујући посебном стилу и занимљивим темама. Од тада је објавила још дванаест књига.
Роман “Мој дека је био трешња” објављен је 1998. године. Добио јепет значајних италијанских награда, и то од жирија који су сачињавали не само стручњаци за дечју књижевност већ и многа деца читаоци.