Илије Гарашанина 5, 11000 Београд 011/ 32 42 418 biblioteka@milutinbojic.org.rs

Сабо је стаоКњига о љубави која не умире

Била некад ЈНА, а у њој Војна пошта 9630 Смедеревска Паланка. Ту сам први пут чуо за Ота Хорвата, који је тамо 1986/87 (од)служио свој дуг отаџбини - које више нема.

У фиоци стола за којим је седео као курир команданта касарне (пуковника Васиљевића, ако се добро сећам) иза њега су остали рукописи с песмама, стари бројеви чувених новосадских „Поља“, опет с његовим песмама... Случај је хтео да одмах после Ота тај сто и те фиоке задужим ја, још као млад војник („гуштер“), пешадинац, септембарска класа 1987/88. Тад сам још био песник у покушају (то и остао) и са дивљењем сам изнова и изнова читао Хорватове стихове. Сећам се, говорио сам у себи, како некоме Бог да не само дар за стихоклепање, већ и право песничко име, скоро ко псеудоним – Ото Хорват...

Касније, „у цивилству“, повремено бих чуо за Хорвата и помало завидно закључивао како га песник у њему (још) није напустио. А онда је дошла и ова 2015, кад се истински изненадих чувши да је песник у њему примио у друштво и романописца. Околност да се са својим романом првенцем „Сабо је стао“ нашао у ужем кругу избора за престижну Нинову награду (у јакој конкуренцији са два Давида – Филипом и Албахаријем) одмах ми је дала до знања да је онај широкогруди песник у Оту био веома избирљив.
С обзиром на то да радим у библиотеци која се стара да својим члановима набавља актуелне и вредне наслове (макар они били и другопласирани или трећепласирани), ових дана, док је Нинова награда још врућа, допаде ми шака и невелика Хорватова књига. Претходно се обавестих да је књига аутобиографска и да је „тешка“, јер се бави смрћу вољене жене. То ми се, искрено, није допало. Не због теме, већ због приступа. Јер, некако, имам отпор кад чујем да писац искључиво из свог живота црпи инспирацију. Истина, не једном сам се уверио да је тај отпор неумесан и да је вероватно реакција на тоне „ријалити“ програма којима смо окупирани, па нам свако чачкање по интими у књигама изгледа као директан ТВ пренос.
И онда се опет изненадих ишчитавајући прве ретке књиге. Песник у Оту не само да је примио романописца већ су, један за другим, почели да се помаљају путописац и сликар. Да, сликар. Прави. С ретко виђеном лакођом, Хорват слика слике у речима, а следствено томе и у глави читаоца. И не слика он само пероне, људе, пределе, своју болну драгу, давно прошло време, залеђене рукавце, топла мора... Хорват мајсторски слика и унутрашњу страну душе, стилом лаким, речима које просто маме на читање. Због те лакоће, као осведочени гутач књига, и ову сам Хорватову био повучен да слистим без предаха. Али сам се после сваких десетак страница отимао и остављао је да мало одлежи како бих продужио задовољство читања књиге, заиста ретке и необичне. Јер, то и није књига. То је нешто као књига у настајању, која ће, сигуран сам, послужити и као мали уџбеник онима који се још нису одлучили да отворе своју душу и приме романописца у себе, као што је то учинио песник у Хорвату. Одважно и с мером.
За оне који се, можда, плаше да читају књигу која је пуна боли, трагике, смрти, преиспитивања, кривице, рећи ћу само ово – занемарите предрасуде. И прочитајте је. Јер, ово је књига о љубави, која не умире.
P.S. Жири се не би преварио да је Нинову награду доделио Хорвату. Уопште.
 

Ото Хорват је рођен у Новом Саду 1967. године. Студирао је хунгарологију на Филозофском факултету у Новом Ото ХорватСаду, затим новију историју немачке књижевности, итало-романску филологију и славистику на Универзитету "Фридрих Александар" у Ерлагену, где је и магистрирао. Преводи с мађарског, немачког и италијанског.
Објавио је књиге: Где нестаје шума (1987, Бранкова награда), Згрушавање 1991; Горки листови, 1991; Фотографије, 1996; Канада (изабране песме на немачком, превод: М. Ланганке), 1999; Дозвола за боравак, 2002; Путовати у Олмо, 2008 (Награда "Мирослав Антић"), Изабране нове песме, 2009.
Роман "Сабо је стао" објављен је почетком 2014. године.
За превод књгие Јаноша Пилинског "Кратер" 1992. добио награду Друштва књижевника Војводине за превод године.
Живи и ради у Фиренци.

 

Књигу препоручује Јовица Кртинић, директор Библиотеке "Милутин Бојић"

 

 

Прочитајте интервју Ота Хорвата - Политика 10. јануар 2015.

 http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Nije-jednostavno-pisati-o-tuzi.sr.html