23.03.1994.
Четврта година техничке школе “Дрво арт”, иако је требало да се пребаци јер је школу очигледно промашила.
Живи и рођена је у Београду, ишла је у три основне школе: први разред ОШ „Бранко Радичевић“,Велика Моштаница; други, трећи и пола четвртог разреда ОШ „Јован Јовановић Змај“, Београд, Браће Јерковић; пола четвртог па до краја осмог ОШ „Ђура Даничић“ Београд,Браће Јерковић.
Шта да се ради, морате се сачувати од лудака.У слободно време црта и пише.Освојила је прву награду у седмом разреду основне школе за песму „Да сам генерални секретар Уједињених Нација“, прво место. На тај конкурс је послала наставница географије која је држала ваннаставне активности (!).Касније је добила још награда до краја основне школе, углавном прво или друго место.У средној школи је у првом разреду, добила награду на такмичењу литерарних и ликовних радова на тему „Зона без дроге“, први пут треће место.Ове године је освојила прво место на Палилулској олимпијади културе са литерарним делом „Како преживети са идиотима“.Воли да слуша музику где и налази инспирацију.Највише слуша панк,рок,метал и реге.
Воли природу и животиње,има папагаја Кићу који је требало да се зове Сид.Жеља јој је да посети Ирску.Воли да се дружи, такође и упознаје нове занимљиве људе...Живи са мајком,баком,старијом сестром и млађим братом у стану на Вождовцу.
Укратко,то сам ја.За остале информације, питајте.
Како преживети са идиотима ?
Мој млађи брат ( много га волим ), има 75кг и много ме нервира. Стомак му прелива преко ластиша од гаћа, а кад успе да закопча фармерке, стомак кипи као кисело тесто. Грешна ми душа стално му говорим „ Види како си ружан ко свиња“, а био је тако леп кад је био мали. И звали су га Дука дизел и др Сића. Наша мама нас је стварно кул облачила, а он је стварно носио дизел фармерке, а био је ситан па га је Нена прозвала Сића. Данас он има 14 година, 75кг и лице пуно акни и митисера. Зноји се као да цео дан копа, а у ствари је прави трут. Све му је тешко и шатро боле га леђа. А леђа су му широка пола метра.
Он и моја баба су најлуђи ликови у нашој кући. Баба је поново дете, а Душан још незрео. Игри никад краја, а на крају се попичкају за медаљу.
Баба га сваки дан тужака.Е тада на сцену ступа Дара, моја мила мајка. Нема код ње шест на пет. Попизди па изгрди и бабу и Душана. Најжешће је било пре кад су је звали док је на послу. Она жена држи час, јер ради као наставник и у сред часа звони телефон. Жена се искида, а баба ће с друге стране телефона „ Он није нормалан, само ме чвака, ја га ударим, а он ме гура“, наравно није ту крај, јер она сипа бујицу најгорих монструозних речи којима се може починити злочин оно типа „ убићу га, разбићу будалу, поломићу му кости“ итд. Дара испочетка све пажљиво слушала, црвенела на сред часа, непријатно жени, нервира се, а не може ништа да учини јел, све док јој једног дана није позлило у школи после једног таквог позива. Завршила је на Ургентном.. Од тада је више не зову због њихових зајебанција. Ја заправо мислим да проблем међу људима није разлика у годинама, већ досада која настаје вишком слободног времена које људи имају, а не знају да га учине креативним.
На галерији ликова са којима живим и делим 60 метара квадратних, најача је моја старија сестра Јелена. Убеђена је да је интелектуалац само зато што студира , а није још ни до пола дошла. Страшно. Сви ми је нервирамо, али она се испразни на два начина , што зависи од броја успаваних хормона у пмс-у. Или одврне телевизор, неке треш народњаке,оне из Гранда које ја не подносим, узме бочицу од дезодоранса ( то јој је као микрофон ) и откине се риба од певања. Наравно, баба пизди „Утишај то , јеси попиздела ?“, а ова га још више одврне. Ако не пева, онда плаче. За ту прилику направила је у својој соби зид плача. Мајке ми ! Соба је окречена у розе, али то није битно. На улазу у собу са десне стране лујка је нацртала темперама неке кругове и исписала следећи текст „ Изгубила сам знам, на зиду плача сам име ти написала, после тебе ја сам жена у љубав рањена“. Шта даље да вам кажем. Тања Савић и Гранд парада! Пише ту још свашта, али и Јелена и Ахмет. Заљубило се девојче у Турчина. Ишла пролетос са мајка Даром у Истанбул и откинула за неким Ахметом. Кује злато на Капали чаршији, а не коња по мјесецу...
Дописивали се преко фејса, она трућка на турском, он покушава нешто на енглеском и заврши се та зајебанција. Остаде му име на зиду плача. Јебем те животе ! Смирила се јер је морала да учи. Кад већ од љубави нема ништа, бацила се на спремање испита. У јуну је очистила годину, зарадила неку кинту и отишла у Грчку на море. Ја нисам нигде отишла. Осим на часове математике и нацртне јер сам пала на поправни за август. Е требало је и то преживети. Отишла сам један дан са друштвом на Аду и изгорела као дебил. Још имам траг купаћег костима на леђима. Распуст сам провела чувајући бабу, по Дарином наређењу.
Дара је оно споља као флегма, ал се једе изнутра. А кад експлодира, нек се спашава ко може. Најбезазленија реченица коју може да изговори, а да се у кући сви склоне од њеног погледа јесте „ Како преживети са идиотима?“
Ако сте помислили да сам наслов ја изговорила, ето мени згоде да вас изненадим- Али због свега што се дешава око мене или у мени, почела сам да употребљавам ову Дарину реченицу. Гени су чудо.
У овој животној причи не достаје лик мог оца. Не живимо заједно. Било би то превише и за машту.
Кинески лампион
Сиви зимски дан.На аутобуској станици линије 26 на Тргу Републике уобичајена гужва.Тискају се они без кишобрана да стану под настрешницу,јер прве пахуље почињу да падају заједно с кишом.
Међу присутнима, пажњу ми привуче госпођа у црној бунди.Дречаво црвени кармин на њеним уснама био је застрашујући за мене.Срећом,није се смејала па јој уста нису изгледала као кинески лампион за Нову годину.Аутобус је стигао,путници који су покушавали да изађу били су блокирани од дотичне госпође.Понављала је као луда: “Побогу померите се,померите се!”
Уз цоктање,гурање и обострано незадовољство, госпођа се право с врата устреми јуришем на слободно место.Мора жена да седне…У неуспелом покушају да се спусти на седиште, села је човеку у крило.
-Пардон, реце средовечни господин.
-Шта пардон!?, одбруси госпођа са црвеним кармином. –Могли бисте да устанете!
-Коме?, упита господин љубазно.
-Па мени! Искревељи се она а ја сам имала утисак да ће прождерати оног човека.
-А шта мислите,госпођо,да ја сиђем на следећој станици па се ви лепо раскомотите… , сад је човек већ изгубио стрпљење.
-А ста ви мислите, закрештала је она док су јој се црвене усне кривиле, -Да се мало носите у пичку метрину!
Окрену се бесно од њега,пређе погледом преко свих нас као да би нас најрадије све поубијала и издера се: “Шта бре буљите сељачине?!”
Изашла је на првој станици.Толико је мозга имала…О коментарима на њен рачун не желим изјашњавам,већ само да кажем да ја мислим да људи носе бунду само зато што им је хладно
Да сам директор...
Бити директор није мала ствар.Сви мисле да се директор само љуљушка у својој столици (као да сви директори имају баш такве столице за скидање целулита). Лично мислим да дирекор-а то је данас у преводу менаџер,има свакодневне главобоље.
Одговоран, дисциплинован, савестан, праведан-много лепих карактеристика.Да сам ја такав дирекор,морала бих све то да очекујем од својих запослених.А замислите само кад уђу намрштени,незадовољни,рачуни стигли а палате нема...Мислим да би ме избацили из „оне“ моје столице право кроз прозор.
Знам један занимљив пример из Јапана.Директор (и власник) једне успешне компаније је гдин Јамамото.У његовој компанији све је у најбољем реду.А како он то постиже?
Незадовљан радник дође код секретарице,она га пошаље у собу А где га чека психолог,психолог га пошаље у собу В –собу са стотину огледала где радник може да се глупира,кревељи,да виче...Одатле он одлази у собу С где се налази лутка која представља господина Јамамота.Радник узме штапове од бамбуса,излупа ону лутку,намести шипке,затегне кравату и задовољан се врати свом послу...
Кад мало боље размислим,ово није Јапан-ово је Србија.Па,можда је боље да одустанем од те функције.
