Издавачка кућа Booka објавила је управо роман Прича о изгубљеној девојчици, последњи део највећег књижевног хита у последњих 20 година, напуљске тетралогије започете романом Моја генијална пријатељица, настављене другим делом Прича о новом презимену, па потом и трећим Прича о онима који одлазе и онима који остају.

Четвороделна књижевна сензација продата је у преко шест милиона примерака широм света (од тога два милиона у САД) и преведена је на више од 30 језика. У новембру се очекује приказивање тв серије настале по првој књизи у серијалу и то на станици ХБО која ју је и продуцирала у сарадњи са РАИ.

Четврта, завршна књига у серијалу „Напуљских прича“ представља грандиозно финале највеће књижевне саге 21. века.

Елена и Лила су сада у зрелим годинама и њихови животи долазе у фазу озбиљних расплета. Елена се након удаје, рађања детета и књижевног успеха вратила у Напуљ да би била са човеком кога је одувек волела. Лила је у међувремену постала успешна предузетница што је само увлачи дубље у свет непотизма, шовинизма и криминала који владају њеним делом града. Иако је читавог живота покушавала да га избегне, она сада постаје неспорни лидер у таквом окружењу и после много тешких година може да каже да је коначно успела.

„Блистав, запањујући, изванредан књижевни еп.“
– Мичико Какутани, Тхе Неw Yорк Тимес

„Ово је Феранте на врхунцу њеног сјаја.“
– Елиза Шапел, Ванитy Фаир

Не може се тачно рећи ко је Елена Феранте, особа коју књижевни критичари с различитих страна света сматрају најзначајнијим савременим италијанским писцем. Елена Феранте је, и то је једино поуздано, аутор књига које потписује. Да ли је реч о списатељици, писцу или групи аутора, тешко је рећи, будући да је идентитет скривен. Зато издавач нуди мало тога о ауторки: да је рођена 1943. године у Напуљу и да је мајка. Све остало су само претпоставке извучене из њеног дела. У ретким интервјуима путем електронске поште, Елена Феранте говори о самоочувању и одсуству жеље да се препусти новинарским играма јер оне наводе писце да се понашају онако како читаоци од њих очекују.

Први том из циклуса „Моја генијална пријатељица“ објављен је 2011; годину дана касније други, „Прича о новом презимену“; 2013. трећи део: „Прича о ономе који бежи и који остаје“ и напослетку, 2014, „Прича о изгубљеној девојчици“.

 

Извор: Booka

Беседом књижевника Милисава Савића у најстаријој српској гимназији у Сремским Карловцима у петак је свечано отворено 47. "Бранково коло". Највећа песничка манифестација у Србији и окружењу трајаће до 17. септембра.

Савић, коме је за свеукупно књижевно дело уручена статуета Бранка Радичевића, рад вајара Јована Солдатовића, надахнуто је говорио о Радичевићу:

- Кад се каже Бранко, одмах се помисли - песник. А да би то био, мора да буде леп и млад. Уосталом, такав, леп и млад, био је и његов далеки предак Орфеј. У хомеровским годинама пише се нека друга врста књижевности, лирика припада младости. И зато велики лиричари, од Сапфе до Пушкина, од Шелија до Миљковића, никад не старе: увек остају млади - беседио је Савић, коме је признање уручио песник Ненад Грујичић.

На свечаном отварању манифестације, међународна награда "Бранко Радичевић" уручена је руској песникињи Олги Мартиновој. За ову посебну прилику "Коло" је штампало њену књигу песама и есеја "Порука у боци" у преводу Верице Тричковић. Лауреаткиња је говорила о лепоти и значају Бранкове поезије и прочитала његову песму "Кад млидијах умрети" на руском језику у препеву Ане Ахматове.

На свечаности су своје песме у славу Бранку казивали и угледни и награђивани песници различитих генерација: Андреј Јелић Мариоков, Иван Негришорац, Ненад Шапоња, Зоран Хр. Радисављевић, Јасна Миленовић, Верица Тричковић, Ирена Плаовић, Ивана Стојић и Милош Пуђа.

Синоћ у Новом Саду приређени су посебни програми посвећени Милисаву Савићу и Олги Мартиновој, те актуелним добитницима "Печата вароши сремскокарловачке", Милану Пађену и Владану Ракићу, као и младом Милошу Пуђи, добитнику награде "Стражилово" за песнички првенац "Колска игра".

Извор: Новости

 Нови роман Вулета Журића „Помор и страх“ представљен је 28. августа у Делфи кафеу у СКЦ-у. Пред многобројном публиком, поред аутора, говорили су књижевни историчар Владан Бајчета и уредник књиге Дејан Михаиловић.

Тема Журићевог новог романа је епидемија куге која је захватила Срем крајем 18. века, а која је однела само у тој вароши преко 2500 живота за мање од годину дана. Вешто уплићући историјске догађаје и ликове у радњу и служећи се аутентичном лексиком и говором ондашњег српског живља на граници Аустрије и Турске, Журић успева да на привлачан начин, упркос тешкој теми, дочара време и обичаје једне прохујале епохе, у којој су се на овим просторима помешали народи, веровања, културе и обичаји.

„Вуле Журић овог пута иде мало даље у прошлост, чак два века. Требало је истражити грађу и ући у епоху, у чему је Вуле изузетно добар, подједнако као и у језику којим успева да обоји ту епоху. Он је и прави мајстор дијалога“, рекао је Дејан Михајловић уредник овог издања.

„Вуле Журић прича причу о судбинама обичних људи, без главног јунака. Издвојили бисмо четири лика, небитних имена – оно што је битно јесте да они повремено јашу коње. Они су четири јахача. Куга се појавила у једном малом месту на обронцима Фрушке горе. Чудним сплетом околности овај не тако познати догађај заинтригирао је нашег аутора. Журић је спричао је причу о Иригу, о коме је пре њега говорио само један писац, Борислав Михајловић Михиз, чији се отац, између осталог, помиње у овом роману.“, рекао је Бајчета.

„Тражећи тему за књигу за децу, ја сам набасао на тему за одрасле.“ каже Вуле Журић. „Читајући књигу Радивоја Симоновића, једног свестраног лекара о стогодишњици велике куге у Срему, израњали су ми ликови, њихова имена и лица која су говорила: ’Напиши ме, напиши ме’, и тако сам се ја предао тој теми.“ Док је писао роман, Вуле није знао како ће се она завршити, јер се прича како каже „писала сама“. „Једино сам женски лик пронашао у другом запису и тек увођењем тог лика целина се заокружила, јер смрт, страх, дисциплина и инат, ништа од тога не би имало смисла да нема љубави.“

„Помор и страх“ је интригантан роман који, попут сродних књижевних алегорија (као што су Камијева „Куга“, Пекићево „Беснило“ или Сарамагово „Слепило“), испитује границе људскости у невољним временима. На основу детаљних сведочанстава које су за собом оставили немачки и мађарски лекари који су се бавили сузбијањем куге у Иригу, писац покушава да реконструише целокупну процедуру чишћења вароши, уплевши у оно што је факат и политичку и љубавну интригу.

Извор: Лагуна

 Није лако у Србији заинтригирати људе добром књигом, било да је она поезија или проза, то најбоље знају они који пишу или организују промоције књижевних дела.

Када се деси да представљање неке књиге буде у библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду, то већ значи да је то дело на добром путу да буде читано, популарно. Разлог је једноставан, ако неко зна како да организује књижевно вече, посећено и са пуно занимљивих питања (без цензуре), онда је то Карло Астрахан, уредник програма библиотеке „Милутин Бојић“.

„Чајанка у 7 код Бојића“, „Бојићев поетски кутак“, „Слободно код Бојића“, „Библиотеке у облацима“ постали су култни догађаји, захваљујући човеку који је свој живот посветио књигама.

Од 20. јуна ове године, књижевне вечери су се из библиотеке Бојић, преселиле у Ташмајдански парк, у оквиру „Културног лета на Палилули“, те публика може да ужива све до 12. септембра у дружењу са писцима под звезданим небом. Астрахан у интервјуу за РИЦ каже да на промоције у Бојићу, али и на Ташу, осим старијих, долазе и млади људи, што посебно радује:

-У Бојићу има доста младих на промоцијама, књижевне вечери посећују пре свега студенти, што је негде и природно. Млади су читали, млади читају и млади ће читати, статистика је увек сумњив посао поготову када долази из кухиње лоших кувара, тако да ја нешто и не верујем у ту причу да се данас мање читају књиге. Што се тиче наше генерације имали смо више среће него данашње генерације из једног простог разлога, више смо уживали у друштвеним активностима, а мање проводили време међу четири зида са рачунаром. Али такве су биле околности.

Пуно се пише, сви нешто објављују... Је л’ то добро што има толико нечега што се назива прозом и поезијом? Да ли је књижевност девастирана?

Чињеница је да данас у поезији имате лавину неквалитетних поетских дела, хипер продукцију поетских књига, али више мислим да је у питању потрага за идентитетом самих аутора тих рукописа него озбиљни приступ писању поезије. Што се тиче прозе ту још није алармантно стање као у поезији. Ма не може књижевност да се уништи, докле год постоје прави писци. Параметри су јасни, број продатих књига, издавачка кућа која стоји иза вас, континуитет рада и оно што је најважније да живи од свог писања, то је прави писац.

Књижевност на разне начине упозорава на време у коме живимо. Да ли то дотиче оне који одлучују о нашим животима?

Времена се мењају, па тако и приступи проблематици од ширег значаја. Верујем да поједини представници из света политике негде ослушкују импулсе из света књижевности.

Радите велике промоције, како познатих тако и неафирмисаних аутора, како вам је то успело? Како и када је све почело?

Давно је све почело, то је моја студентска прича, да би та прича негде 2003. године добила своје име, регистрацију, лого, та прича је била позната као Клуб 9 или популарно К9. Пре неколико година Филолошки факултет у Београду у једној стручној студији написао на пар страница о утицају Уметничке асоцијације Клуб 9 на развој поезије и прозе у Србији у 21 веку. Део те екипе били су Биљана Андоновска, Немања Ђорђевић, Братислав Пејовић, Јелица Кисо, Јелена Терзић, Периша Арамуш, Маша Филиповић, Виктор Радоњић и многи други људи. У сваком погледу поносан сам на тај период који ми је донео доста тога лепог.

Шта ви читате, који је ваш омиљени жанр, јел исти онај који пишете?

Нема правила, доста често читам документаристику, стручне књиге,али имам своје фаворите у белетристици, рецимо „Фукоово клатно“ Умберта Екаили „Обојена птица“ Јежија Косинског, наравно „Чаробњак“ Џона Фаулса, али и неизоставне „Браћу Карамазове“ од Достојевског.

Ваш нови роман овдашња јавност очекује већ девет година. Шта се све десило у том периоду?

Девет година сам писао неколико прозних дела. Па рецимо у том периоду оддевет година написао сам наставак свог првог романа који се зове Паганска књижара - чувар апокрифа, затим сам написао роман који је стварно настајао пуних девет година који се зове Карневал бола, па сам завршио драму која се зове Гужва у шеснаестерцу. Та авантура је трајала дуго, али верујем не и узалуд.

Када и да ли постоји неко време за први роман или збирку песама?

Мука обично натера човека да почне са писањем, али та мука има разне форме и у различитим временским периодима се јавља код људи, код неког у 15. години, док код других нешто касније.

Да ли су књиге скупе или је то само изговор?

Па, то је вечно питање, људи у већини случајева имају проблема са финансијама или имају приоритете приликом куповине,тако да цена књига увек ће бити на скенеру грађана.

Зашто је добро да се људи на неки начин баве писањем и да ли су данашњи писци површнији од оних већ легендарних писаца?

Читајући ми спознајемо себе, пишући ми негде несвесно откривамо та сазнања. Али како год, читање и писање оплемењују дух код човека. Данашњи писци у односу на легенде? Па како ко, од од писца до писца, уосталом нисмо сви исти.

Извор: www.regionalniinformativnicentar.org

Аутор: Миљан Пауновић

Фото: Приватна архива

Литерарни конкурс на тему „То је био распуст!“, који организује издавачка кућа Лагуна, отворен је до краја септембра и намењен свима између 7 и 18 година.

Ко ће бити међу 40 најбољих аутора радова и награђен мобилним телефонима одлучиће жири у саставу Љубивоје Ршумовић, Урош Петровић, Јелица Грегановић и Зоран Пеневски.

Своје радове и податке учесници могу убацити у специјално дизајниране кутије које се налазе у свим Делфи књижарама.

На конкурсу важи правило: један учесник – један рад.