Наталија Дел Поробић (Nataliya Dell Porobić), рођена 5.12.1996. у Сан Дијегу (САД) (због чега и има тако досадно име које се пише латиницом). Има душу детета од четири и по године. Опседнута је књигом „Брежуљак Вотершип“ Ричарда Адамса. Такође је опседнута коњима и мачевима (без обзира на то што ништа не зна о мачевима, а мало зна о коњима).
Пише на енглеском, па преводи на српски... Покушава да напише књигу, али сваки пут кад дође до половине нешто јој се не свиди, промени превише детаља, и почне да пише потпуно нову књигу из почетка... Осим тога, мисли да има способност да прича са животињама, да је Бог дете које не постоји, да су једнорози прави и да време не постоји, него да је то или паралелни универзум који се преклапа с нашим, или измишљотина коју је неко смислио док је доручковао јер му је било досадно.
У сваком случају, она себе сматра за богињу паралелног универзума, а у ствари је дете у телу тинејџера. Ваљда... никад се не зна!
ПОРЕЗНИЦИ
Паралелни универзуми.
Други светови.
Они постоје.
Мој свет је налик вашем, само што смо ми зечеви, а ви сте људи.
Такође се разликујемо по томе што су ваше душе сигурно смештене у вашим телима док се наше налазе у бочицама које држимо око врата... и ми не користимо новац већ енергију наших душа из тих бочица... дакле те бочице су нам као новчаници...само што ако се, не дај Боже, сломи или потрошимо сав 'новац', останемо без душе и умремо... само што кад ви умрете, душа вам одлази у загробни живот – или бар имате на основу чега да верујете у то – а ми смо сви атеисти, јер знамо да ако ти душа постане део државног буџета, најсигурније неће отићи у рај.
У сваком случају, све ће се боље разумети из приче...
Све је почело кад ми је на врата зазвонило мало лажљиво ђубре коме није требало отварати та врата.
Али сам ипак, не знајући шта ме чека, отворио врата.
Пред вратима је био мали златно-жути зец, имао је вештачку леву руку од јефтине пластике као на дечијим играчкицама из кинеске радње или деведесетдеветице... и имао је некакав стари маслинастозелени капут.
„Овај...г-господине...ја...дошао сам...“
Није умео ни да лаже, а и да је умео, видело би се да лаже...
„Нисте платили порез...послали су ме из...овај...из...па...ја сам порезник па...“
Само је наставио да муца.
„Грешка, мало пре сам платио порез...“ Промрмљао сам и кренуо да затварам врата.
Нисам ја глуп. Порезници су увек бели зечеви са црним капутима и црним шеширима, обично су носили и наочаре за сунце к'о да су криминалци или полицајци или Бог зна шта...они који нису природно имали белу длаку би се офарбали..ништа тешко...
Заправо, бели зечеви су овде као тамо код вас плавуше... зечице се стално фарбају да би као биле лепше, а порезници се фарбају у бело јер, у њиховом случају, то даје некакав упечатљиво застрашујући изглед... мада мене лично не плаше већ ме само нервирају.
„Али нема грешке... ви заиста...нисте...нисте платили порез!“
Као мало дете које тражи од учитељице да му да већу оцену након што га је већ оценила...
Тад ме је наљутио. Нисам ја неко коме се може рећи 'Наставнице, наставнице, заслужио сам петицу!'. Ухватио сам га за шију и само благо стиснуо јер ми се учинило да бих га могао удавити малим прстом.
„Мали, нисам ти ја од јуче! Порезник без руке? Не прави ме на лудог! И то са таквом сјебаном протезом, ма дај! И шта ти је с крзном, заборавио си да се офарбаш, а? И где ти је оно чудо што личи на усисивач чиме ви порезници тако (анти) патриотски скупљате порезе?“ При крају сам почео да се дерем.
Заборавио сам да ова бувара није била прави порезник... вероватно и није био толико лош...мада ми је то тек синуло када сам му видео бочицу...била је скоро празна.
За тренутак ми га је било жао. То вама говорим, ја сам заправо порицао то сажаљење самом себи, јер осећати се сажаљиво није баш паметно кад се сви боре против свих за голи опстанак...тада су вам сва жива бића непријатељи, чак и она најјаднија... не ваља сажаљевати непријатеље.
Уздахнуо сам и заколутао очима.
Пустио сам га.
У том трентуку сам хтео да му дам пола онога што је било у мојој бочици и да га отерам одавде, али неки креативни побуњеник у мени ме је натерао да урадим нешто друго...па сам га послушао и урадио нешто друго.
„Ај' улази унутра на кафу, да попричамо...“ рекох му. „Е...да попричамо?“ Рекао је уплашено. „Јок, да те исецкам на операционом столу! Улази пре него што наиђу прави порезници!“ викнуо сам.
У ретроспективи видим да сам био прилично изнервиран тог јутра.
Занимљиво.
У сваком случају, ја сам скувао кафу, а преварант ми је причао своју причу.
„Морао сам да продам руку на црном тржишту да бих платио порез... ако се ствари буду овако наставиле, мораћу да продам и другу руку...можда и ногу...“ рекао је. Нисам гледао у њега, мада је он гледао у мене.
„Зато сам почео да крадем... и да лажем... али лагање ми не иде...“ Промрмљао је.
„Ма немој...“ Рекох.
„Па...све знам о порезницима...знам шта треба да кажем, како функционишу и...“
„Ма, твој је проблем што знаш шта радиш, а изгледа као да не знаш шта радиш...боље би ти било да не знаш шта радиш, а да изгледа као да знаш шта радиш...“
„Али то нема смисла... ту нема логике...!“
„А баш је сад логично да председница живи сто година јер стално добија нову младу душу док млади здрави зечеви умиру јер им порезници отму душу...“
„Као што ће и мени узети душу...“ рекао је - и то је рекао толико безосећајним тоном, као да му није стало - да ме је уплашио...што није имало смисла јер ... у ствари, можда је и имало смисла... не знам више...није ни важно.
„Како се ти уопште зовеш?“ питао сам га.
„Фалчи...“ рекао је.
„Ја сам Никиро...слободно ме зови Ники...“ рекао сам мирније и дао му кафу.
„Знаш шта, Фалчи... обојица смо у тешком срању с овим бочицама... и не верујем да ће наше стање да се промени нешто битно ако будемо почели да крадемо...“ рекох.
„О...па...не знам шта да кажем,“ рече Фалчи тужно.
„Мислим да је наш једини излаз да убијемо председницу,“ рекао сам.
„Чек', шта, јес' ти нормалан?! Бре, немогуће је убити ту зечицу! И да је могуће – шта би постигли тиме? Само би је заменили другим председником!“
„Па, убићемо и њега...и кретена којег изаберу после њега... док сви не одустану од целе глупости председништва, или док они не убију нас...“
„То је...то је...“ Остао је без речи. Претпостављам да су моје идеје и мисли сувише директне за њега, а и вероватно би тако било са било којим другим зецом. У принципу сам такав, брутално искрен и увек кажем прво што ми падне на памет... што и вероватно није баш најпаметније јер, како кажу, испеци – па реци, а ја овде једем питу од непеченог теста...
„Добро,“ рекао је после неколико минута ћутања.
„Сигуран си?“ питао сам га.
„Да. Имам сестру. Она ће нам помоћи,“ рекао је.
„Имам и ја сестру, она ће вероватно хтети да руководи целом операцијом...!“
„Добро, вратићу се овде сутра у исто време,“ рекао је и попио целу кафу у три гутљаја. Деловао је озбиљније...као да је постао друга личност након оног што сам рекао.
Пошао је ка вратима.
„Видимо се, Ники,“ рекао је са детињастим осмехом.
„Видимо се...“ рекох му, и он оде.
И тако сам упознао Фалчија.
А што се вас тиче...
Ова прича...па...
Наставиће се...
Можда ...
Не знам, нисам сигуран куда ово води... нисам видовит...
Вероватно ћемо обојца изгинути или тако нешто...
Али у сваком случају...
Наставиће се можда...
КРАЈ
Прича о анђелима
Ово су два документа нађена након Трећег небеског рата.
Оба документа писала је Кодекс Лозинка - једна од особа одговорних за почетак Првог небеског рата, који је почео као револуција против Бога.
Први документ је поцепани папир из њеног дневника. То је први папир из дневника који је почела да пише након што је избачена из Раја:
Зовем се Кодекс Лозинка, али Код ми је надимак. Ја сам анђео, или сам бар тако мислила док није дошло време да постанем арханђел.
Да бих постала арханђел, морала сам да одем на здравствени преглед. То је, наравно, само ради реда, да би загробни живот мало више подсећао на живот, и да би се мртви осећали мање мртвима... „здравље“ не постоји у загробном животу.
У сваком случају, кад ми се вратила анализа крви, испало је да имам 1% демона у себи.
Али... анђели и демони су исти, само што су демони зли... а ађели добри... сва та генетика је, у ствари, генетика душе... али како онда то да сам 1% демон? Ја сам увек била добра душа!
У сваком случају... Демони немогу постати арханђели... они не смеју ни да се нађу у Рају... зато су ме и избацили првом приликом...
„Откуд то у мени... одакле то да сам 1% демон?“ Питала сам Бога пре но што ме је послао у Пакао. „Од тебе“, рекао је, не скидајући хладан поглед с мојих једнако хладних очију. „Ти си сама изабрала да будеш демон“.
То је последње чега се сећам из Раја. Хладни Божји поглед.
И ето, сада живим у Паклу...
Али... то није фер! Ја сам и даље 99% анђео!
Други документ је парче изгорелог писма те исте особе, Кодекс Лозинке, своме дечку, Дримкечеру
Арсонисту, за којег се сматра да је још једна од особа које су одговорне за почетак небеских ратова.
...Када сам први пут стигла у Пакао, плашила сам се. Бојала сам се да ће ме други демони мрзети и да ће ме повредити... али испало је да у Паклу има много душа које су већином анђели, као ја... Антихрист је сада моја најбоља другарица, а њен тата, Сатана, скоро ми је као отац.
Само ми ти недостајеш... све би било у реду само да си ти ту...
Волим те, много те волим...
Али боље да сада не мислимо о томе...
Иначе...
Први посао у Паклу ми је био да пробудим „мрачну страну“ неке луде девојке од шеснаест година (која ме, због нечега, јако подсећа на мене), која је полудела због своје млађе сестре...
Ваљда јој је сестра била луда, па се нешто борила са некаквим сенкама, па је ова полудела да би је бранила од тих непостојећих сенки...
И оне су говориле да су те сенке демони...
Али од свих демона које познајем, не верујем да има иједан који би урадио овако нешто...
Па сам сада смислила неку луду теорију да то анђели раде претварајући се да су демони само да би окривили демоне...
Ма, то је само глупа причица...
Овај посао ме је уморио... не иде ми... ова девојка је превише заокупљена штићењем своје сестрице да би била зла...
Уморна сам... тако уморна... не бих била да си ти ту, Дримс...
Писаћу ти још касније...
Волим те, Дримс...
Твоја Код... <3
Ова два документа су, без обзира на небеско порекло, нађени на Земљи и тренутно се налазе у архиви ЧСС - тајног савеза за Чувања Светског људског Сазнања, основаног када су два друга нашла неке неоткривене Теслине записе.
