(Не) може ми се
Мислила сам да могу све:
Цртала сам по зиду.
Учила сам да свирам клавир.
И гитару.
Па сам одустала.
Јер ми се може!
Насмејала сам вечито нервозну касирку.
Лагала сам да идем у основну,
да не бих платила бус плус.
Лагала сам да имам осамнаест,
да би ме пустили на журку.
Е може ми се!
Покушала сам да пијем воду као мачка
Успела сам да се посечем на Дугу.
(Додуше на ограду вртића који се тако зове,
али то сад није битно).
Дакле, посекла сам се на дугу
јер тако кул звучи.
Мазила сам брескву јер има плишану кору.
Баш ме брига, може ми се!
Причала сам са психологом.
Помирила сам се са мамом.
За промену,
посвађала сам се са татом.
Спонтано сам купила кактус.
Назвала сам га Гаврило.
Гаврило је лепо име за кактус.
Закаснила сам кући.
Усвојила сам мачку.
Заправо мачка је усвојила мене.
Закаснила сам на историју и није ме уписала.
Може ми се кад имам среће!
Смејала сам се у аутобусу
и није ми било глупо.
Села сам поред оног кул типа из Кнеза
што свира електричну гитару
и певала.
Ставила сам црвени кармин и љубила људе у образ.
Пила сам сок од боровнице из тетрапака
ишла улицом
и плакала
и било ме је баш брига.
Прешла сам улицу на црвено
и нисам погинула.
Добро, било је за длаку.
Сама сам појела чоколаду од триста грама.
Брат и сестра ме мрзе, а мени се може!
Шетала сам по пљуску
у старкама.
Још увек су читаве.
Обишла сам цео круг двојком.
Два пута.
Одглумила сам веселост кад ми није било ни до чега.
Убедила сам бабу да нисам гладна.
Изгубила сам се на Дорћолу.
Причала сам са непознатом женом на станици.
Изашла сам на свирку сама.
Нико ме није киднаповао.
Изгубила сам омиљену капу.
Нашла сам омиљену капу.
Видела сам звезду падалицу.
Пешке сам отишла на девети спрат.
Сањала сам да си ме пољубио.
Може ми се, бар да сањам!
Одслушала сам једну песму 56 пута за редом.
Није ми досадила.
Плакала сам уз „Ти само буди довољно далеко“.
Не знам зашто, ваљда јер ми се може!
Прочитала сам све лектире,
замисли.
Заглавила сам се у лифту.
Купила сам великог плишаног меду сама себи.
Спустила сам се низ тобоган,
наглавачке.
Мислила сам да могу све,
а онда сам пробала да те заборавим.
Чекање
Једном сам била кап кише.
Не лажем!
Убио ме је зрак сунца
И сад ме нема више.
Једном сам била страница књиге.
Стварно јесам!
Спалио ме је пламен свеће
И више немам те бриге.
Једном сам била латица цвета.
Не измишљам!
Ветар ме је однео далеко,
Далеко од овог света.
Једном сам била крајичак осмеха.
Мораш да ми верујеш!
Обрисале су ме сузе
И сад сам само разлог подсмеха.
Једном сам била виолине жица.
Знам, звучи немогуће!
Покидала ме је прејака страст
И ту се завршила моја прича.
Једном сам била и облак чак.
Јесам, јесам!
Онда је зашло сунце
И остао је само мрак.
Једном сам била део сна.
Зар морам да те убеђујем?
У тренутку је дошло јутро
И осетила сам хладноћу морског дна.
Једном сам била само обична ја.
Такву си ме знао.
Чекала сам оно што мене увек чека
Не схватајући да је чекање оно што убија.
Реквијем
Не желим да отворим очи. Стварност је тако страшна. Ружна. Сива. Досадна. И
тај глупи аларм! Једног дана ћу га стварно разбити. Боже, зашто су људи
измислили прву смену?!
Увек исто. Легнем касно, а ујутру се због тога кајем. Да сам бар нешто
паметно радио, него ни то. Подочњаци све тамнији и тамнији. Баба Борка из
суседног улаза ме је пре неки дан сусрела и сва уплашена питала да л' се
дрогирам. Само сам се осмехнуо и наставио својим путем. И онако је наглува,
па и да сам јој одговорио, не би ме чула. А и та жена стварно много пита.
Једном је тако налетела на мене баш кад сам каснио у школу. Хтела је да ми
прича нешто о свом покојном мужу. Извинио сам се и рекао да журим. Свашта.
Зар стварно мисли да мене то занима. Ма добро, ваљда је то старост.
Седам и четрдесет три. Како стоје ствари, опет ћу закаснити. Размишљам да
данас не одем уопште. Ма нема везе, ипак ћу отићи. Ако ништа друго, бар због
Ане. Обећао сам јој да ћемо се данас видети.
Стигао сам на пола првог часа. Одшкринуо сам врата кабинета биологијe.
Професорка је нешто писала у своју свеску. У тренутку када су ме угледали,
сви из разреда почели су немо да млате рукама, показивајући ми да изађем.
'Данас пита!', читао сам им са усана. Али било је касно. Професорка је
подигла поглед, као и обрву, уз смешак. 'Поповићу, опет касниш?'. 'Извините
професорка', рекао сам избегавајући њен поглед. Сео сам на своје место и у
себи почео да набрајам имена свих светаца којих сам могао да се сетим, молећи
их да ме биологичарка данас прескочи. Чувене реченица 'Још само овај пут'.
Дубоко у себи ипак сам осећао да ће се данас десити нешто лоше.
Професорка има обичај да извлачи папириће са бројевима и тако одређује ко
је те среће да одговара. Зато је понекад зовемо лото девојка, али далеко од
тога да је девојка. 'Двадесет један', огласила се и тргла ме из мисли. 'Ко је
двадесет први у дневнику? Поповићу, каква случајност! Данас је твој срећан
дан.', причала је, све време се неприродно кезећи. 'Или ипак не', промрмљао
сам полугласно. Наравно , нисам дотакао књигу из биологије, тако да ми не
гине јединица. Штета, стварно сам желео да ово полугодиште лепо започенем.
Несигурним кораком крећем према табли док ми у глави одзвања нека мелодија.
Не могу да се сетим шта је у питању, али савршено се уклапа у атмосферу.
Добио сам јединицу. Ништа боље нисам ни очекивао. На одмору сам се видео
са Аном и то ми је мало улепшало дан. Остали часови прошли су релативно брзо.
Кренуо сам кући. Данас ми је све некако чудно, стварно не знам зашто. Ходам
спорије него иначе, не иде ми се кући. Ова јединица само још више отежава
ствари.
Још мало па сам стигао до своје зграде. Пролазим поред суседног улаза, али
нешто ми је необично. Нешто је залепљено на улазна врата. Прилазим и надам се
да није оно што мислим да јесте. Али јесте. Умрлица. 'Наша драга Борка
преминула је данас у толико и толико часова..', читам полугласно, док у глави
наставља да ми одзвања она иста мелодија са часа билогије. Најежио сам се
када сам схватио која композиција је у питању. Био је то Моцартов 'Реквијем'
све време.
