Архитекта и писац Михаило Миљковић сведок је времена када су Кнез Михаиловом шпалирали нацисти, а Хаџи Продановом јездили „оверланд випети“ налик онима које је возио Ал Капоне. Он се сећа доба кад су на Ади Циганлији уместо купача лежали криминалци у затвору, и када је омиљени певач лево орјентисане београдске гимназијске младежи био – џезиста Штуле, који је сваког четвртка и недеље увече лудом свирком „растурао“ Инжењерски Дом…
На путу ка библиотеци „Милутин Бојић“, где је требало да се сретнемо с Михаилом, који је баш на овом месту, као најстарији члан, недавно прославио 95. рођендан, кроз главу пролази хиљаду и једно питање.
С једне стране бојазан, хоће ли у тим годинама бити у стању да нас разуме, чује? С друге дилема, да ли се уопште сећа историје коју је по сили природног закона живео?
Свака несигурност, међутим, у трену нестаје при погледу на овог сјајног човека, пуног живота, ноншалантно, онако помало „надреалистички бунтовно“ заваљеног у фотељи са Џојсовим „Уликсом“ у рукама…
Каже, не испушта га, а књига увече обавезно заврши на комоди поред кревета… Уместо Библије.
Уз опаску да намеравам да живим најмање 100 година, једноставно не могу да не питам Михаила у чему је тајна његовог невероватног држања!
– Могу да вам кажем да је тајна у писању есеја, путописа, песама (прим. аут. од недавно доступни у дигиталној библиотеци „Милутин Бојић“), или спорту, путовањима, љубави! Три пута сам био у браку, и са свим женама сам се растао без драме… Међутим, истина је да је дуговечност ствар случајности! Заиста! – у стопу почиње причу за Телеграф Михаило отварајући нам живо један по један прозор својих сећања.
ПРОСЛАВА РОЂЕНДАНА СА МИР ЈАМ
– Рођен сам у Крунској улици, а живео у Хаџи-Продановој, у оно време – слепој улици, са баком која је била учитељица, мајком и њених седам сестара. Деда је умро од дизентерије после преласка Албаније, тако да слободно могу да кажем да сам одрастао окружен женама. Мајка је била правница, а њене сестре су све биле професорке и све су се баки обраћале са „ви“. Једино сам је ја ословљавао са „ти“ – прича Михаило додајући један интересантан детаљ – на прослави његовог првог рођендана била је једна од најпопуларнијих српских књижевница, чувена Мир Јам!
– Причали су ми моји како је рецитовала неку песму гостима, а све се одиграло захваљујући томе што је моја бака била школски надзорник, а Мир Јам учитељица… Касније смо ми момци из Друге мушке гимназије често имали прилике да виђамо Мир Јам у њеној чувеној тури од Славије до Калемегдана, како се шепури сва замотана у оне њене луксузне велуре.
ПРВИ АУТОМОБИЛ У БЕОГРАДУ НАЛИК АЛ КАПОНЕОВОМ
Из најранијег детињства чика Мики памти улицу која није имала канализацију, велику заједничку чесму, споља, у авлији, и комшилук, који се помињао углавном по титулама.
– Да, да, у оно време смо се ословљавали по титулама… Тако је поред нас становао „ђенерал“, мало даље „господин саветник“, на крају улице један „Немец“. Била је ту и једна „распуштеница са ванбрачним дететом“, а мало даље и нека баба која би нас клинце јурила када бисмо јој онако случајно пребацили лопту у авлију (смех)…
Михаилов очух Александар, иначе лекар Министарства правде, имао је један од првих аутомобила у граду – чувени „оверланд випет“ у Ал Капонеовом фазону. Возио га је, разуме се, породични шофер Богдан, који је иначе лежао у затвору на Ади Циганлији због проневере новца.
ОБИЛАЗАК ЗАТВОРА НА АДИ И СОБА ПУНИШЕ РАЧИЋА
– Као лекар Министарства правде мој очух је с времена на време одлазио у обилазак затвореника на Аду Циганлију. Да, да, тамо где се ви данас купате, некада је био затвор. Очух ме је понекад водио, па сам тако имао ретку привилегију да завирим у затвореничку собу Пунише Рачића, српског политичара из Црне Горе, који је као народни посланик у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. године убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем, оснивачем Хрватске сељачке странке. Никада нећу заборавити како је увек у кутку имао качицу са сиром… Елем, мом очуху су по службеној дужности додељивани „слободњаци“ за рад у кући. Отуд је наш кувар лежао у затвору због убиства жене, а шофер Богдан служио је казну због велике новчане проневере. Било ми је свега девет година кад ме је Богдан научио да возим…
ИГРАНКЕ У ПРЕДРАТНОЈ ПРЕСТОНИЦИ
Дане у Другој мушкој гимназији Михаило, каже, памти по невиним љубавима и џез игранкама.
– Кад кажем платонске љубави, онда то дословно и мислим. Па, први пут сам се пољубио ’38. Главна забава у то доба биле су нам игранке, на које се ишло у Инжењерски Дом, где је четвртком и недељом свирао сјајни џезиста Штуле са својим оркестром, онда преко пута Железничке станице код биоскопа, где је свирала иста екипа, и у „Аеро клуб“. Е, тамо је одлазила господа. Играли смо фокстрот, ламбет вок, а последње Нове године пред рат, у Београд смо донели и трокинг.
Инересантно је, међутим, да Михаило ове плесове није играо са својом девојком, већ са добром другарицом, партнерком.
– Па, нисам играо са девојком, из једног веома једноставног разлога – није умела да игра… Партнерка на свим игранкама ми је била другарица која је сјајно плесала, иначе муслиманка коју су родитељи конзервативно одгајали, али нису имали проблем да је пусте са мном да игра јер су знали да смо само добри другари – сећа се чика Мики.
БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА ’41.
Идилу типичног грађанског живота нагло је прекинуло бомбардовање Београда 6. априла 1941. Михаилу је тада била свега 21 година.
– Никада нећу заборавити ноћ уочи бомбардовања… Моја два друга, три другарице и ја са корзоа у Кнез Михаиловој „преселили“ смо се у чувени локал „Руску лиру“, у којем је певала сјајна Олга Јанчевецка. Имали смо обичај да јој добацимо: „Тетка Олга, отпевај нешто“, и она би нам песмом зауставила време. Те ноћи сам, међутим, направио један скандал! Наиме, с оближњег стола неки удварач послао је једној од наших другарица – драгој и дивној Срби Букумировић – зумбул. Мене је то изнервирало, па сам онако у надреалистичком фазону зграбио тај зумбул, наочиглед свих га умочио у вино, и гледајући директ у очи оног удварача – појео! Ах, младост лудост! Кад се само сетим да ће коју годину потом исту ту дивну Србу и њеног брата стрељати на Бањици – сећа се Михаило док му подрхтава глас.
Након што су испратили другарице кући, свак је отишао свом дому. Није још поштено ни свануло кад му је мајка улетела у собу, запомажући: „Јао, кренули Немци“!
– Скочим из кревета, окренем Радио Београд, кад оно тамо – стандардни маршеви као и сваког јутра, а напољу – грување бомби! Био је то први пут у животу да сам слетео у подрум!
„ИДЕМО ДА СЕ БИЈЕМО С НЕМЦИМА“
Немачке штуке биле су, према Михаиловој причи, далеко страшније од савезничких авиона који су нешто касније ударили на Београд. Но, то није спречило ни њега ни његовог друга Иву да се истог трена, иако нису били обавезни, јаве у војни одсек у Улици Томаша Јежа.
– Није било друге до да се бијемо с Немцима. Био је то наш закључак! – прича Михаило – Опростимо се ми без неке велике помпе са мајкама, па станемо да размишљамо шта да кажемо кад стигнемо тамо, у који ћемо род? Закључимо ту, једногласно, да је најбоље да се јавимо у авијацију, иако не знамо да возимо авион. Мислимо се, сигурно је сва мудрост у некој полузи, којом на брзину можемо да овладамо…
Испред Војног одсека Михаила и Иву дочекало је прегршт 20-годишњака и један подофицир који је истог трена загрмео: „Што сте дошли? Јесте ли служили војску“?
– Након што смо хорски одговорили да нисмо, без пардона нас је отерао у п…. материну. Као по*рани голубови разишли смо се кућама. И ја сам се вратио све са Ван Гоговим репродукцијама. Да, веровали или не, то је било једино што сам понео са собом одлазећи „у бој са Немцима“ – присећа се уз осмех архитекта до детаља нам објашњавајући како га је потом приводио Гестапо.
ПРИВОЂЕЊЕ У ГЕСТАПО
– Другог фебруара 1944. године, дошли су по мене у поноћ. Официр и војник наслонили су ми пушку на леђа и одвели ме у штаб. Све што сам чуо било је мајчино запомагање: „Чувајте ми дете“! Нисам знао зашто, али када смо стигли, упитали су ме за младића из комшилука ког сам знао само из виђења. Спровели су ме у зграду иза Генералштаба, где су утврдили да уопште нису тражили мене, већ тог дечака. И он је био ту, а када су пошли да га воде у Гестапо, упитао сам да ли смем да му дам ћебе које сам понео. Дао сам му ћебе, а мене су одвезли кући – прича Михаило, а нама на памет пада слика окупираног Београда, Немаца који шпалирају Кнез Михаиловом, али и „издајника“, како су их касније жигосали, који су током окупације играли и певали по позориштима…
– Сећам се летње позорнице на Калемегдану и Шекспировог „Сна летње ноћи“ у којем су играли Виктор Старчић и Мира Ступица. Преко друга сам улазио кришом и на пробе у Народном позоришту. Међутим, не могу да се сетим да је у националном театру током рата игран политички компромитован програм. Углавном су се приказивали забавни садржаји, Плаутове комедије… Ништа што би касније требало да се санкционише – искрен је Михаило додајући да је читава ондашња младеж из Друге мушке гимназије била лево орјентисана.
ОБИЛАЗАК СВЕТА ЈЕДНИМ АЛИ ВРЕДНИМ СПАЧЕКОМ
После рата, Михаило је завршио Архитектонски факултет, а сваки слободни тренутак користио је за путовања. Нарочито је био поносан на свој „спачек“ којим је обишао свет.
– Моји другови су сваки динар издвајали за викендице, а ја за путовања, на која сам често одлазио са сином! У Грчкој сам био 32 пута, Турској – 13, Пољској – девет, Мађарској – шест, у Совјетском савезу, Холандији, Данској, Белгији, САД, Сицилији и Француској – четири. Додуше, једино у СССР нисам ишао „спачеком“. Није се могло, па сам путовао возом. Успут сам купио стопере који би ми правили друштво. Први пут сам у хотелу одсео пре неколико година, а где сам све пре тога спавао – боље ми је да не откривам – примећује шеретски Михаило откривајући нам на растанку да ли се каје због нечега у животу?
– Гризе ме једна ствар… Што сам пустио да ми мајка умре у болници, а не у кући… Остала ми је још једна жалост, за коју додуше нисам крив – што је урнисана Југославија. Могли смо данас да будемо минијатурна Европска заједница, али то је већ нека друга прича… А било је и дивних тренутака… Волим што сам доживео да „испратим“ Хитлера и Мусолинија! – завршава причу са нама Михаило испраћајући нас онако „старински“, манирима о којима данашњи младићи немају појма.
На изласку бацамо још један поглед на овог невероватног Београђанина… Нисмо сигурни, али изгледа да се опет латио „Уликса“…
(Катарина Вуковић)
