Није лако у Србији заинтригирати људе добром књигом, било да је она поезија или проза, то најбоље знају они који пишу или организују промоције књижевних дела.
Када се деси да представљање неке књиге буде у библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду, то већ значи да је то дело на добром путу да буде читано, популарно. Разлог је једноставан, ако неко зна како да организује књижевно вече, посећено и са пуно занимљивих питања (без цензуре), онда је то Карло Астрахан, уредник програма библиотеке „Милутин Бојић“.
„Чајанка у 7 код Бојића“, „Бојићев поетски кутак“, „Слободно код Бојића“, „Библиотеке у облацима“ постали су култни догађаји, захваљујући човеку који је свој живот посветио књигама.
Од 20. јуна ове године, књижевне вечери су се из библиотеке Бојић, преселиле у Ташмајдански парк, у оквиру „Културног лета на Палилули“, те публика може да ужива све до 12. септембра у дружењу са писцима под звезданим небом. Астрахан у интервјуу за РИЦ каже да на промоције у Бојићу, али и на Ташу, осим старијих, долазе и млади људи, што посебно радује:
-У Бојићу има доста младих на промоцијама, књижевне вечери посећују пре свега студенти, што је негде и природно. Млади су читали, млади читају и млади ће читати, статистика је увек сумњив посао поготову када долази из кухиње лоших кувара, тако да ја нешто и не верујем у ту причу да се данас мање читају књиге. Што се тиче наше генерације имали смо више среће него данашње генерације из једног простог разлога, више смо уживали у друштвеним активностима, а мање проводили време међу четири зида са рачунаром. Али такве су биле околности.
Пуно се пише, сви нешто објављују... Је л’ то добро што има толико нечега што се назива прозом и поезијом? Да ли је књижевност девастирана?
Чињеница је да данас у поезији имате лавину неквалитетних поетских дела, хипер продукцију поетских књига, али више мислим да је у питању потрага за идентитетом самих аутора тих рукописа него озбиљни приступ писању поезије. Што се тиче прозе ту још није алармантно стање као у поезији. Ма не може књижевност да се уништи, докле год постоје прави писци. Параметри су јасни, број продатих књига, издавачка кућа која стоји иза вас, континуитет рада и оно што је најважније да живи од свог писања, то је прави писац.
Књижевност на разне начине упозорава на време у коме живимо. Да ли то дотиче оне који одлучују о нашим животима?
Времена се мењају, па тако и приступи проблематици од ширег значаја. Верујем да поједини представници из света политике негде ослушкују импулсе из света књижевности.
Радите велике промоције, како познатих тако и неафирмисаних аутора, како вам је то успело? Како и када је све почело?
Давно је све почело, то је моја студентска прича, да би та прича негде 2003. године добила своје име, регистрацију, лого, та прича је била позната као Клуб 9 или популарно К9. Пре неколико година Филолошки факултет у Београду у једној стручној студији написао на пар страница о утицају Уметничке асоцијације Клуб 9 на развој поезије и прозе у Србији у 21 веку. Део те екипе били су Биљана Андоновска, Немања Ђорђевић, Братислав Пејовић, Јелица Кисо, Јелена Терзић, Периша Арамуш, Маша Филиповић, Виктор Радоњић и многи други људи. У сваком погледу поносан сам на тај период који ми је донео доста тога лепог.
Шта ви читате, који је ваш омиљени жанр, јел исти онај који пишете?
Нема правила, доста често читам документаристику, стручне књиге,али имам своје фаворите у белетристици, рецимо „Фукоово клатно“ Умберта Екаили „Обојена птица“ Јежија Косинског, наравно „Чаробњак“ Џона Фаулса, али и неизоставне „Браћу Карамазове“ од Достојевског.
Ваш нови роман овдашња јавност очекује већ девет година. Шта се све десило у том периоду?
Девет година сам писао неколико прозних дела. Па рецимо у том периоду оддевет година написао сам наставак свог првог романа који се зове Паганска књижара - чувар апокрифа, затим сам написао роман који је стварно настајао пуних девет година који се зове Карневал бола, па сам завршио драму која се зове Гужва у шеснаестерцу. Та авантура је трајала дуго, али верујем не и узалуд.
Када и да ли постоји неко време за први роман или збирку песама?
Мука обично натера човека да почне са писањем, али та мука има разне форме и у различитим временским периодима се јавља код људи, код неког у 15. години, док код других нешто касније.
Да ли су књиге скупе или је то само изговор?
Па, то је вечно питање, људи у већини случајева имају проблема са финансијама или имају приоритете приликом куповине,тако да цена књига увек ће бити на скенеру грађана.
Зашто је добро да се људи на неки начин баве писањем и да ли су данашњи писци површнији од оних већ легендарних писаца?
Читајући ми спознајемо себе, пишући ми негде несвесно откривамо та сазнања. Али како год, читање и писање оплемењују дух код човека. Данашњи писци у односу на легенде? Па како ко, од од писца до писца, уосталом нисмо сви исти.
Извор: www.regionalniinformativnicentar.org
Аутор: Миљан Пауновић
Фото: Приватна архива
