Научни скуп „Поетика Милутина Бојића“ 10-11. априла 2017.
Представљање фототипског издања Бојићеве књиге „Песме бола и поноса“
Институт за књижевност и уметност из Београда и Библиотека „Милутин Бојић“ поводом 125 година од рођења и 100 година од смрти Милутина Бојића, организују научни скуп Поетика Милутина Бојића 10. и 11. 4. 2017. у Београду. Скуп се организује у оквиру пројекта Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст (178016). У оквиру овог скупа, 10. априла 2017. у Библиотеци „Милутин Бојић“ (Илије Гарашанина 5, Београд) биће представљено фототипско издање књиге Милутина Бојића „Песме бола и поноса“, а биће приређена и изложба Бојићевих рукописа и заоставштине (књига и предмета), коју ће посетиоци моћи да виде до 20. априла 2017. Између осталог, биће изложен и оригинални рукопис песме „Плава гробница“.
Научни скуп је посвећен песничком и драмском делу Милутина Бојића које до данас није сасвим довољно проучено. За све је нас он песник ''Плаве гробинице'', али учесници скупа ће показати и да је реч о много свестранијој уметничкој и друштвено важној личности. На скупу учествује 35 реномираних проучавалаца српске књижевности и историје.
Поводом значајног јубилеја, Библиотека „Милутин Бојић“ је објавила фототипско издање књиге „Песме бола и поноса“ које је у свему истоветно првом издању из 1917, објављеном само неколико месеци пре песникове смрти у Солуну. Из првог издања сачувано је само 18 примерака због пожара који је избио те 1917. године и утолико је вреднији подухват библиотеке да уради фототипско издање.
Милутин Бојић је пресонификација трагичне судбине и српског песништва у време Првог светског рата. Песник несумњивог изворног и снажног талента, безрезервно подржан од Јована Скерлића, остварио је са 25 година респектабилно лирско и драмско дело као и поему „Каин“ (његова Сабрана дела објављена 1978. године у издању Народне књиге чине четири обимна тома). Окренут Библији и библијским мотивима и ликовима остарелих сладострасника (Давид, Салома) па повезан са византијском традицијом, он је већ тада наслутио неке од путева модерне српске књижевности. Развијајући се и мењајући се убрзано од песника страсти до песника „Земље олује“, „Наранџиног цвета“ и „Плаве гробнице“, Милутин Бојић је и данас несумњиво једна од најособенијих и најзначајнијих појава српске модерне, песник коме рат није допустио да се развије, већ га је прекинуо у пуном замаху. Делећи судбину свога народа као учесник оба Балканска и Првог светског рата, Бојић је интензивно доживљавао ратне несреће и смрти, учествовао у књижевном животу у време Првог светског рата (Крфски забавник) и испевао стихове који ће бити инспиративни и за српске песнике крајем 20. века (Иван В. Лалић). Иза њега су остали и постхумно објављени сонети, који такође привлаче истраживачку пажњу јер су сведочанство и личног песничког бола.
У првом таласу модернизма након Другог светског рата Бојићев песнички опус је стављен на маргину српског песништва двадесетог века, да би дефинитивно био рехабилитован текстовима Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића седамдесетих година. Након тога, Бојићев песнички опус није био предмет ширих научних истраживања, па мислимо да је дошло време за његова нова читања.
Његов драмски опус је изузетно важан и по тематској и по формалној разноврсности (Краљева јесен, Госпођа Олга, Урошева женидба, Ланци) и изузетно цењен и од најзначајнијих театролога нашег доба (Јован Христић). Вредности овог драмског опуса би и предстојећи научни скуп требало да осветли. У оквиру скупа биће одређено и место Милутина Бојића и у историјском и књижевноисторијском контексту (подсетимо само да је Бојић генерацијски вршњак Станислава Винавера, Иве Андрића, Милоша Црњанског). Милутин Бојић је био песник озбиљног филозофског образовања који је, за разлику од већине наших парансосимболистичких песника, био усмерен на немачку, француску, енглеску литературу и лектиру. Очекујемо да би компаративно усмерена истраживања могла о томе, и о компративном контексту Бојићевог дела уопште, рећи своју реч.
Уредници научног скупа
др Јован Делић
др Светлана Шеатовић
