Заиста диван положај Београда! Са које стране Београда гледам околину, она је величанствена. Па и Српска Историја помиње га као центар за исток
Но, пређимо на тему! Сваки ма и најмањи део подсећа путника на безброј успомена. - Ето Топчидера! Стари рудник!... Какво видно место заузима он у новијој Историји. Нису ли ту прочитани многи хатишерифи цара османлијскога? А где је било прибежиште Срба за време "Бомбардовања"? - Ту, у Топчидеру....
Па сетите се онога платана у њему... Па дивна погледа на околна брда и Авалу.
Па ето нам и Кошутњака, са својим брдима. Како се чудновато осећа човек горе: изгледа му као да се попео у небеске висине, - али за мало, па му се радост изгуби, сећајући се да ово на карти ни насликано не би било! Где је Копаоник а камо ли тек Алпи и Хималаји.
Али оставимо то. Пођимо другим правцем. Куда? На Торлак. Па кад смо већ ту онда да испричам успоменицу.
Лањске године закаже наш професор Земљописа излет на Торлак.
Ми се кренусмо у подне. Сунце сијало и жегло, као што може мајско сунце путника без заклона, а ми смо пешачили. Кукуруз је већ доста велики био, али нам хлада није могао правити. Ишли смо друмом у шали и смеху, као обично, докле нас не ухвати 4 часа. (наравно да смо се и успут одмарали).
"На Авалу, на Авалу"! повикасмо сви, јер нисмо знали да до подножја њена треба најмање још 2-3 часа.
- Не може се. - рекне нам наставник и објасни узрок.
- Онда напред! повикасмо
- Нећемо стићи у град на време.
- Кад стигнемо.
- Добро, ја пристајем. - И кренусмо се даље...
За мало па се пред нама појави велика и дубока рупа, управо провалија, јер беше најмање 30 мет. широка (а то је скоро у пречнику јер беше округла. Са наше стране била је најмање 50 м дубока, но са противне могло се сићи у њу за два метра дубине јер се земља полако косо спуштала.
- Чувајте се! дода наставник.
У том дођоше и неке овце са пастирима, који се већ селу кретају или на ноћиште, јер сунце већ поче залазити.
"Сад, хајдемо кроз шуму, па у град (кући):
Кроз шуму смо прошли весело, а суво лишће које смо под ногама шорали правило нам је нарочиту хармонију.
Успут замолисмо наставника да не идемо одмах кући него да идемо даље.
На велике наше молбе г. наставник попусти, а ми стадосмо јурити са брега доле.
Станте, не јурите! викао је г. наставник бојећи се да се ко не заплете и падне.
Но ми сретно сиђосмо у трену доле, али тек што сиђосмо дрекнусмо "Река! Река!"...
Ту заиста беше река коју нисмо ни опазили. Река је била сва затрпана лишћем и камењем, да смо (се) бојали газити је, због блата.
Кад бих почео описивати реку далеко би ме одвело. - Еле. ми је пређосмо и пођосмо повијарцима и кршеви.
- Тако таласасто изгледа цела Шумадија, дода наставник, а сада хајдмо натраг, пошто се одморимо."
Ми га послушасмо, у највећем реду пођосмо уморни дома.
Успут смо још, који су знали, певали и разговарали
Кад смо до шли на друм већ беше мрак... у вароши беше већ осветљено...
Ми се руковасмо и растурисмо се по мрачним улицама Београда, док не дођосмо (који су ту становали) до већ осветљених главних улица.
Још много, много, имало би се о београдској околини говорити...
НАПОМЕНА
У раду се виде професорове исправке, а на крају и његова оцена и коментар:
„Увод је добро смишљен, али брзо изведен.
Задатак је писан чистим језиком, добрим стилом и доста поуздано.
Врло добро.“
