Одсуство јасних критеријума на конкурсу за дигитализацију културног наслеђа
Поводом недавно објављених резултата конкурса Министарства културе и информисања Републике Србије из области дигитализације културног наслеђа и савременог стваралаштва (ВИДЕТИ ОВДЕ), овим отвореним писмом желимо да укажемо на сада већ евидентно и алармантно одсуство јасних критеријума код оних који годинама уназад одлучују о давању подршке пројектима из ове области. Нажалост, то је тек врх леденог брега који одсликава катастрофално стање у погледу дигитализације културног наслеђа у Србији.
Библиотека „Милутин Бојић“ у последњих неколико година остварила је бројне, видљиве, јавно мерљиве и међународно признате резултате на плану дигитализације културног наслеђа (видети: milutinbojic.digitalna.rs , zavicajna.digitalna.rs и iiif.digitalna.rs). Део смо активних светских заједница за развој стандарда и алата за дигитализацију, у којима су, између осталих, библиотеке универзитета Оксфорд, Станфорд, Јејл, јавна библиотека Лос Анђелеса. У истом том периоду, за последње четири године, ниједан пројекат наше библиотеке није подржан на конкурсима Министарства културе и информисања. При томе, у последње две године наши пројекти имали су шире постављен циљ, да освојена знања и вештине пренесемо и другим установама културе. Ове године нашим пројектом било је предвиђено да се у 21 библиотеку у Србији уведе наш систем дигитализације заснован на „Open Source“ програму ResCarta. Међу овим библиотекама су две универзитетске, седам матичних, 11 јавних и једна факултетска. Пројекат је препоруком подржала Народна библиотека Србије. Упркос подршци водеће националне библиотечке установе и широко постављеном циљу, комисија која је одлучивала о овом пројекту не само да није препознала његов значај већ му је доделила понижавајућих 47 поена. Илустрације ради, најбоље оцењени пројекат на овом конкурсу добио је 98 поена, а најлошији 41 поен.
Ако се има у виду да је пројектом било предвиђено да се запослени у 21 библиотеци оспособе за дигитализацију културног наслеђа, да се оформе дигиталне библиотеке у којима је сва грађа претражива у тексту (уз интегрисан стандард IIIF, који омогућава упоредни приказ грађе), да се установи мрежа установа културе која ће стечено искуство делити с установама у свом окружењу и да се, на крају, све постави на претраживач културног наслеђа, остаје потпуно нејасно којим критеријумима се руководила комисија приликом одлучивања. Напомињемо да у Србији тренутно постоје свега три дигиталне библиотеке које имају могућност општег претраживања грађе у тексту (оптичког препознавања карактера). Од те три, две дигиталне библиотеке користе управо наведени програм Res Carta (поред наше библиотеке тај програм користи и Библиотека града Београда). А управо у Смерницама за дигитализацију културног наслеђа (ВИДЕТИ ОВДЕ), које је Министарство културе и информисања дало септембра 2017, стоји да се у избору информационих система користе „примери добре праксе“ (тачка 1.1), те да се тежи претраживости и прегледности дигитализоване грађе („при планирању и реализацији приступа дигиталној збирци треба водити рачуна о потребама и специфичностима различитих корисничких група, нарочито о вишејезичности, могућности претраживања и прегледности корисничког интерфејса“, тачка 9). Уместо да уоче те важне, а рекли бисмо и кључне аспекте, чланови комисије у образложењу одбијања подршке за наш пројекат наводе да је то због тога што се њиме „предвиђа формирање инфраструктуре намењене мрежи библиотека за приказ дигитализоване грађе која није подржана од стране МКИ“.
Напомињемо да смо приликом израде овог пројекта и те како проучили наведене Смернице и поступили у складу с препорукама. На крају овог отвореног писма свакако ћемо поставити питање у вези с овом „неподржаном инфраструктуром“, а сад само подвлачимо отворену сумњу да је реч о томе да Министарство културе не подржава коришћење „Open Source“ БЕСПЛАТНИХ решења, већ да фаворизује програме који се (скупо) плаћају. Основ за овакво закључивање је одговор који смо својевремено добили од помоћника министра Дејана Масликовића, на манифестацији Digital day 2018 (на коју смо позвани да представимо наше дигиталне подухвате као примере добре праксе), кад је отворено поручио да у Министарству културе не гледају благонаклоно на коришћење „Open Source“ решења.
Иначе, овај став изнет је приликом представљања подухвата Претраживач културног наслеђа (kultura.rs), који је ово министарство реализовало у сарадњи с компанијом „Мајкрософт“. На овај пројекат, како је известио јавни сервис РТС, а потврдио напред наведени помоћник министра, потрошено је 50 милиона динара (до 2019. године, ВИДЕТИ ОВДЕ), а учешће „Мајкрософта“ је квалификовано као „стратешка подршка“. То ће на крају овог писма свакако бити још једно питање, али пре тога констатујемо да је резултат ове „стратешке подршке“ више него рђав. Иако је претраживач културног наслеђа помпезно најављен као место на којем ће се моћи пронаћи дигитализовано „целокупно културно наслеђе“, то је до данашњег дана далеко од реализације. Не улазећи у притужбе корисника да се овај портал веома споро отвара и да је непрегледан, наводимо само неколико крупних огрешења: прво, приликом приступања овом сајту по „дифолту“ је намештено да приказ буде на латиници, а, колико знамо, Министарство културе и информисања декларативно се залаже за заштиту ћириличног писма (истина, на ћирилицу је подешен искључиво кад се претраживачу приступи с ћириличног домена култура.срб); друго, на интерактивној мапи Србије, на којој су обележене установе културе, нема ниједне ознаке ка установама с територије Косова и Метохије; треће, највећи део података који се могу наћи на овом претраживачу заправо је само прекопиран из каталога Cobiss, с веома мало веза ка дигитализованим садржајима. Ти подаци унети су без селекције, аутоматизовано, те се у каталогу могу наћи и публикације које нису део културног наслеђа, нпр. „Ugovori u oblasti građevinarstva“ из 2010. године (ВИДЕТИ ОВДЕ). Ово су само неки од најкрупнијих примера колико је овај помпезно најављиван подухват рђаво и површно урађен, а како ствари стоје додатно сведочи и наше искуство. Наиме, још у септембру прошле године (прецизније 4. и 5. септембра 2019) на истакнуту имејл адресу на овом претраживачу културног наслеђа (
Случај претраживача културног наслеђа заправо најбоље одсликава стање у којем се годинама уназад налази област дигитализације културног наслеђа. Потрошен је значајан новац на овај претраживач и друге пројекте, без праве анализе и вредновања учињеног. На сајту Министарства културе и информисања нема ниједног извештаја у којем би се могла пратити евалуација утрошених средстава из конкурса за дигитализацију културног наслеђа из претходних година (једини такав извештај који смо пронашли на сајту је из области подршке медијима – уз напомену да на сајту стоји велики број линкова ка извештајима, али ти линкови нису у функцији). А већ и летимичним прегледом пројеката који су последњих година подржани могуће је установити да постоји читав низ оних који до данас нису реализовани. Уместо дигиталних библиотека, поједине конкурсом подржане библиотеке данас једва да имају (неажуриране) Фејсбук странице. У наредном периоду свакако ћемо дати исцрпну и аргументима поткрепљену анализу и потврду напред изнетог, засновану на увиду у средства која су додељена и стварном стању код оних који су средства добили, уз опис оног што је учињено или није.
Годинама уназад указујемо да је за ваљану дигитализацију културног наслеђа, бар кад је о библиотекама реч, неопходно задовољити четири услова. Прво, поставити јасне стандарде дигитализације, тј. уједначити приступ у обради грађе, као и усагласити се о томе на који ће информациони систем она бити постављена. Друго, утврдити јасну стратегију – шта дигитализујемо тј. који су приоритети, ко учествује у овом процесу и како избећи непотребна дуплирања. Треће, да би се избегла претходно наведена дуплирања, потребно је да постоји чвориште у виду националног каталога, којим би биле покривене СВЕ библиотеке у Србији, а на којем би из часа у час било видљиво шта је досад дигитализовано, као и оно што је у плану, тј. већ резервисано за дигитализацију. Четврто, формирати централни национални сервер на којем би била похрањивана сва дигитализована грађа, како би се избегло непотребно улагање библиотека у сопствену харвдверску подршку.
У вишегодишњем узалудном ишчекивању да се овакви услови испуне, Библиотека „Милутин Бојић“ започела је сопствени процес дигитализације ослоњен на „Open Source“ програмска решења (не само ResCarta већ и друга доказано успешна решења која користе бројне библиотеке и установе културе у свету, као што су Islandora и IIIF). Овогодишњим пројектом намера нам је била да се овај наш модел прошири на још 21 библиотеку и да се тај пример добре праксе кандидује као онај који би могао да се уведе и у друге библиотеке. Штавише, план је био да по реализацији овог подухвата добијену опрему (сервер) уступимо Народној библиотеци Србије или Државном дата центру. А свакако би нам било много лакше да нисмо морали да тражимо сопствени пут, тј. да смо добили национално усаглашен пакет којим би била задовољена претходно истакнута четири услова (стандарди, стратегија, национални каталог, серверска подршка).
Али, како ствари стоје, на испуњење тих услова још ћемо чекати. За стандарде још колико-толико, јер се донекле обрађују и у Смерницама, али изгледи за испуњавање преосталих услова нису ни на видику. Напротив. Што се тиче стратегије, чак је и у Смерницама наведено да „установе саме одређују приоритете и опсег дигитализације“ (тачка 4.2), а природно би било да се снаге удруже и да установе у национално усаглашеној и усвојеној стратегији поделе послове и међусобно координирају активности, како се не би узалудно трошила енергија на десет или више пута поновљену дигитализацију већ дигитализоване грађе. Трећи услов, формирање националног каталога, тек је мисаона именица. Тренутно, „в. д.“ националног каталога заправо је интернационални каталог Cobiss (sr.cobiss.net), чији је власник „Институт информацијских знаности Изум“ из Марибора (Словенија). Посебно понижавајуће је то што Законом о библиотечко-информационој делатности Републике Србије (чланови 32. и 34.) установљена Виртуелна библиотека Србије постоји само на папиру. Интернет домен vbs.rs практично служи само за редирекцију према Cobiss-овом сајту. А Cobiss-ов каталог тренутно користе 223 установе у Србији, од којих је 97 јавних и матичних библиотека. При томе, треба имати на уму да значајан број библиотека у Србији није на овом каталогу (или немају новца да га плате, или користе друге каталоге, или уопште немају електронски каталог). Дакле, уместо да бар на домену Виртуелне библиотеке Србије буду сабрани сви електронски каталози (нпр. српски каталог Бисис, који користе 33 јавне библиотеке у Србији - bisis.rs/biblioteke.html), њега је практично узурпирао словеначки Cobiss. А сигурни смо да у Србији постоји довољно врсних информатичких стручњака да сачине јединствени национални библиотечки каталог.
За овакво стање сасвим сигурно није одговорно једино Министарство културе и информисања, али је свакако својим нечињењем или погрешним приступом значајно утицало на то да данас немамо ни најосновније обрисе континуираног и систематичног рада на дигитализацији културног наслеђа. Па чак и кад се учинило да се ту нешто креће у позитивном смеру, као што је то наговестило формирање Аудиовизуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ (уз 700.000 евра подршке за набавку савремене опреме, ВИДЕТИ ОВДЕ), до данашњег дана није видљиво шта је у оквиру тог подухвата учињено. Наиме, од јавно доступних дигитализованих садржаја из овог центра нема ни трага ни гласа ни слике, ни годину и по дана од његовог свечаног отварања. О томе да је са наведених 700.000 евра могла да се обезбеди основна инфраструктура (скенери, рачунари) за дословно све јавне библиотеке у Србији не вреди трошити речи.
Сасвим је белодано да Србија у погледу дигитализације културног наслеђа увелико каска за непосредним окружењем (о Европи и свету да не говоримо). А сувишно је нагласити колико је дигитализација у овој области важна – како због очувања огромног културног блага којим Србија располаже, његове јавне доступности и представљања свету, тако и због њеног засигурно кључног аспекта, а то је ширење знања, на чему се темељи модерна цивилизација.
На крају, пре него што поставимо најављена питања, подвлачимо да се на ово отворено писмо нисмо одлучили због још једног у низу одбијања Министарства културе и информисања да подржи наше пројекте. На то смо се већ навикли и то нас досад није одвратило, а неће ни убудуће одвратити од тога да својим радом, сопственим снагама и могућностима отварамо нове странице у нашим дигиталним подухватима. То смо радили и током свих дана минулог ванредног стања и вероватно били једина библиотека у Србији која је свакодневно радила на дигитализацији и дигитализовану грађу чинила јавно доступном и преко сајта Дигитална солидарност (digitalnasolidarnost.gov.rs).
На ово отворено писмо одлучили смо се пре свега јер смо забринути за стање у којем се овај национално важан посао налази, а у нади да ћемо њиме бар скренути пажњу и подстаћи на размишљање доносиоце одлука и нашу културну јавност.
Коначно, ево и питања:
1. Какав је однос Министарства културе и информисања према коришћењу „Оpen Source“ бесплатних софтверских решења у дигитализацији културног наслеђа? Да ли је прихватљиво искључиво коришћење програма који се плаћају? Коначно, појасните шта подразумева образложење из одлуке о одбијању нашег пројекта да „инфраструктура“ коју смо предложили није подржана од стране МКИ.
2. Због чега Министарство није сачинило листу подржаних платформи („инфраструктуре“) и примера добре праксе који испуњавају све услове наведене у Смерницама?
3. Које су стручне квалификације чланова комисије која је одлучивала о пројектима поднетим на конкурс за дигитализацију културног наслеђа и савременог стваралаштва (Слађана Бојковић, председник, Слободан Мрђа и Мирослав Вујичић)? Који су их резултати из области дигитализације културног наслеђа квалификовали за ту позицију? Да ли је неки члан комисије на било који начин упућен у процесе дигитализације у библиотекама?
4. Зашто на сајту Министарства нема јавно доступних извештаја о реализацији пројеката из области дигитализације културног наслеђа и савременог стваралаштва које је Министарство културе и информисања подржало у конкурсима претходних година?
5. У чему се састоји „стратешка подршка“ компаније „Мајкрософт“ у изради Претраживача културног наслеђа и колико је новца досад потрошено за тај подухват (поред наведених 50 милиона динара)?
6. Колико је људи ангажовано (стално или повремено) на Претраживачу културног наслеђа и да ли постоји ико стручан да одговори на упите попут оног који смо ми послали септембра прошле године?
7. Због чега се форсира коришћење словеначког каталога Cobiss (за чије коришћење су дата значајна средства библиотекама и у овогодишњем конкурсу) и зашто немамо сопствени јединствени национални библиотечки каталог?
8. Да ли ико у Министарству културе и информисања има увид у то ко, како, шта и колико ради у Србији на пољу дигитализације културног наслеђа? И да ли је икад било у изгледу да се ти кључни актери окупе и усагласе о стандардима, стратегији и осталим кључним условима за успешан и континуиран рад на дигитализацији?
У Београду, 2. јуна 2020.
Јовица Кртинић, директор Библиотеке „Милутин Бојић“
