У среду, 22. новембра, у Српском књижевном друштву (Француска 7) у 20 сати одржаће се скуп - Век од смрти Диса и Бојића.
Владислав Петковић Дис: То је онај живот (изабрао и приредио Јован Пејчић), Neopress, Београд 2017.
Милутин Бојић: Развејане ватре (изабрао и приредио Јован Пејчић), Neopress, Београд 2017.
Говоре:
Светлана Шеатовић
Ратомир Рале Дамјановић
Јован Пејчић
Уређује и води: Дејан Симоновић
Владислав Петковић Дис – песник, учитељ, судски практикант, ратни дописник. Боем.
Рођен је 10. марта 1880. у Заблаћу код Чачка. Утопио се у Јонском мору 30. маја 1917. Хиљаду деветсто петнаесте повлачи се са српском војском преко Албаније, затим се са Крфа пребацује у Француску.
За собом је оставио две песничке збирке: Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913).
Тематско-филозофски и егзистенцијални оквир Дисовог стваралаштва именују три битне песме: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“. У њима је садржана сва лепота, сва магија и сва метафизика његове лирике.
Основна интонација Дисових песама је песимистичка. То се види из структуре збирке Утопљене душе, из наслова њених циклуса: кућа мрака, умрли дани, тишине, недовршене речи. Преовлађују мотиви јесени и смрти, које аутор обликује сновидовно и визионарски, у исказима склопљеним од ирационалних слика, интуитивних просветљења, душевних понирања у онострано. По тим особинама близак је европским и српским симболистима преокупираним звучном страном песме, али у српски стих није унео само нову музикалност већ и поигравање логиком, метричке обрасце лирске народне поезије, синтаксу сродну говорној.
Последња одлика нарочито се очитује у његовим сатиричним песмама, где се немилосрдно разрачунава с пороцима свог доба (песма Распадање) и где беспоштедној критици извргава њему савремено српско друштво („Наши дани“).
Милутин Бојић – песник, драмски пи-сац, књижевни и позоришни критичар, новинар, преводилац.
Рођен је у Београду 19. мај 1892. Умро је 8. новембар 1917. у Солуну (Грчка).
Године 1915. повлачи се са српском војском преко Црне Горе и Албаније. На Крфу је чиновник Министарства унутрашњих де-ла. Од марта 1917. је у Солуну, где умире од туберкулозе.
Од поезије, за живота је објавио Песме (1914), поему Каин и Песме бола и поноса (1917). Поезију му у целини карактерише еруптиван стих, музикална инвенција, мајсторско владање формом, описна речитост коју лако преноси с љубавних и социјалних на историјске и метафизичке теме. Судбински ритам времена развио је у Песмама бола и поноса као особену филосо-фију отаџбинског осећања. Врхунски израз овога трагичко-химничкога, откровењског сазна-ња представља његова „Плава гробница“, ми-саоно и језички најбоље остварење из кру-га српских песама херојскога култа. Национално и опште, древно и мо-дерно остварују склад и у његовом позори-шном опусу.
Аутор је више историјских и друштвених драма. Прве је писао у стиху (Деспотова круна, трилогија о последњим данима српске средњовековне државе; Краљева јесен; Уро-шева женидба), друге у прози (Ланци; Госпођа Олга).
Песничко и драмско дело Милутина Бојића означавају крај првог периода нове грађанске културе у Србији до 1914. године.