У среду, 22. новембра, у Српском књижевном друштву (Француска 7) у 20 сати одржаће се скуп - Век од смрти Диса и Бојића.

Владислав Петковић Дис: То је онај живот (изабрао и приредио Јован Пејчић), Neopress, Београд 2017.

Милутин Бојић: Развејане ватре (изабрао и приредио Јован Пејчић), Neopress, Београд 2017.

Говоре:

Светлана Шеатовић

Ратомир Рале Дамјановић

Јован Пејчић

Уређује и води: Дејан Симоновић

Владислав Петковић Дис – песник, учитељ, судски практикант, ратни дописник. Бо­ем.

Ро­ђен је 10. мар­та 1880. у За­бла­ћу код Чач­ка. Уто­пио се у Јон­ском мо­ру 30. ма­ја 1917. Хиљаду деветсто петнаесте по­вла­чи се са срп­ском вој­ском пре­ко Алба­ни­је, за­тим се са Кр­фа пре­ба­цу­је у Фран­цу­ску.

За со­бом је оста­вио две песничке збир­ке: Уто­пље­не ду­ше (1911) и Ми че­ка­мо ца­ра (1913).

Те­мат­ско-фи­ло­зоф­ски и ег­зи­стен­ци­јал­ни оквир Ди­со­вог ства­ра­ла­штва имену­ју три бит­не пе­сме: „Там­ни­ца“, „Мо­жда спа­ва“ и „Нир­ва­на“. У њи­ма је садр­жа­на сва ле­по­та, сва ма­ги­ја и сва ме­та­фи­зи­ка ње­го­ве ли­ри­ке.

Основ­на ин­то­на­ци­ја Ди­со­вих пе­са­ма је пе­си­ми­стич­ка. То се ви­ди из струк­туре збир­ке Утопљене душе, из на­сло­ва ње­них ци­клу­са: ку­ћа мра­ка, умр­ли да­ни, ти­ши­не, не­до­вр­ше­не ре­чи. Пре­о­вла­ђу­ју мо­ти­ви је­се­ни и смр­ти, ко­је аутор облику­је сно­ви­дов­но и ви­зи­о­нар­ски, у ис­ка­зи­ма скло­пље­ним од ира­ци­о­нал­них сли­ка, ин­ту­и­тив­них про­све­тље­ња, ду­шев­них по­ни­ра­ња у оно­стра­но. По тим особи­на­ма бли­зак је европ­ским и срп­ским сим­бо­ли­сти­ма пре­о­ку­пи­ра­ним звучном стра­ном пе­сме, али у срп­ски стих ни­је унео са­мо но­ву му­зи­кал­ност већ и по­и­гра­ва­ње ло­ги­ком, ме­трич­ке обра­сце лир­ске на­род­не по­е­зи­је, син­так­су срод­ну го­вор­ној.

По­след­ња од­ли­ка на­ро­чи­то се очи­ту­је у ње­го­вим са­ти­рич­ним пе­сма­ма, где се не­ми­ло­срд­но раз­ра­чу­на­ва с по­ро­ци­ма свог до­ба (пе­сма Рас­па­да­ње) и где беспо­штед­ној кри­ти­ци из­вр­га­ва њему са­вре­ме­но српско дру­штво („На­ши дани“).

Милутин Бојић – песник, драмски пи-сац, књижевни и позоришни критичар, новинар, преводилац.

Рођен је у Београду 19. мај 1892. Умро је 8. новембар 1917. у Солуну (Грчка).

Године 1915. повлачи се са српском војском преко Црне Горе и Албаније. На Крфу је чиновник Министарства унутрашњих де-ла. Од марта 1917. је у Солуну, где умире од туберкулозе.

Од поезије, за живота је објавио Песме (1914), поему Каин и Песме бола и поноса (1917). Поезију му у целини карактерише еруптиван стих, музикална инвенција, мајсторско владање формом, описна речитост коју лако преноси с љубавних и социјалних на историјске и метафизичке теме. Судбински ритам времена развио је у Песмама бола и поноса као особену филосо-фију отаџбинског осећања. Врхунски израз овога трагичко-химничкога, откровењског сазна-ња представља његова „Плава гробница“, ми-саоно и језички најбоље остварење из кру-га српских песама херојскога култа. Национално и опште, древно и мо-дерно остварују склад и у његовом позори-шном опусу.

Аутор је више историјских и друштвених драма. Прве је писао у стиху (Деспотова круна, трилогија о последњим данима српске средњовековне државе; Краљева јесен; Уро-шева женидба), друге у прози (Ланци; Госпођа Олга).

Песничко и драмско дело Милутина Бојића означавају крај првог периода нове грађанске културе у Србији до 1914. године.