Из штампе је управо изашла нова књига Луисе Валенсуеле, њен први роман "Мораш да се смешкаш"
Луиса Валенсуела је једна од најзначајнијих савремених јужноамеричких књижевница, дугогодишњи борац против аргентинске дикататуре и актуелни председник аргентинског ПЕН-а. На српски језик преведене су књиге прича "Промена оружја", "Симетрије" и "Роман ноар с Аргентинцима", прошле године је посетила Београд и Нови Сад, где је била гост "Прозефеста".
Роман "Мораш да се смешкаш" њена је прва књига, којом је шездесетих година, као веома млада списатељица, привукла пажњу и публике и критике. Хулио Кортасар ју је тада најавио као важан догађај у аргентонској прози. Књига и данас, након песесет година, делује свеже и актуелно.
"Мораш да се смешкаш", први роман Луисе Валенсуеле (1966) приказује живот једне проститутке са емпатијом, из антипатријархалне перспективе, без моралисања, али неумољиво критички према друштву које нема много милости за жене као што је Клара, простодушна јунакиња са скромним сновима о мору и срећи, која се на сваком кораку суочава с експлоатацијом и насиљем.
У ову трагичну причу ауторка укључује комичне и кич елементе, те представља изузетно живописну галерију сумњивих ликова, ситних криминалаца и превараната који стоје у супротности с наивношћу јунакиње, чија маштања о животу и љубави одражавају сентиментална општа места популарне културе. Ово је такође прича о спором и мукотрпном стицању свести једне потлачене жене, а отворени крај романа наговештава да је успела спознати слободу, по први пут и упркос свему.
Луиса Валенсуела овим романом већ најављује своје централне књижевне преокупације, пре свега занимање за родне теме и културни и друштвени положај жена, које се налази у основи њеног поимања женског писма.
Луиса Валенсуела (Буенос Ајрес, 1938) ауторка је бројних есеја, романа, приповетки, мини-прича и једна од најважнијих савремених аргентинских књижевница. Рођена у уметничкој породици – њена мајка, Луиса Мерседес Левинсон, такође је била књижевница – Валенсуела је одмалена била окружена великанима аргентинске књижевности; у њеној кући окупљали су се Хорхе Луис Борхес и Ернесто Сабато, између осталих. Врло млада почела је и сама да се бави новинарским послом и књижевношћу. Пуно је путовала, живела је у Француској, Шпанији, Мексику и САД. У Њујорку је провела десет година (1979–1989), где је отишла да ради како би се склонила од војног режима у земљи. Тамо је написала "Роман ноар с Аргентинцима" (1990). Добитница бројних аргентинских и међународних признања, превођена на бројне светске језике, данас живи, ради и неуморно пише у Буенос Ајресу. Понекад класификована као представница латиноамеричког постбума, у коме је запажено веће учешће женских аутора, међу којима је најпознатија Исабел Аљенде, сама Валенсуела се ограђује од сентименталног романа и магичног реализма карактеристичног за многе књижевнице те генерације. Валенсуела пише политичку књижевност, у најширем смислу те речи, и у својим аутопоетичким есејима превасходно се бави концептима женског писма и писања телом. Од великана латиноамеричке књижевности стилски јој је врло близак Хулио Кортасар: њена је проза духовита, разиграна, експериментална, истовремено забавна и врло критична у односу на друштвену и политичку стварност.
Важнија дела: Овде се дешавају чудне ствари (1975, приче), Као у рату (1977, роман), Промена оружја (1982, приче), Роман ноар с Аргентинцима (1990, роман), Симетрије (1993, приче), Путешествије (2001, роман), Опасне речи (2002, есеји), Сутрашњица (2010, роман), Сардинијска маска (2012, роман), Дневник маски (2014, путопис). На српски језик су преведене књиге Промена оружја, Симетрије и Роман ноар с Аргентинцима.
