У издању Агоре 16. октобра из штампе је изашла нова књига прича нобеловке Алис Манро под називом "Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак"
Ово је десета књига Алис Манро, оригинално се појавила 2001. године на енглеском језику, а тадашња критика ју је означила превратничком у опусу Алис Манро, у којој она дефинитивно осваја нове приповедачке врхове који су јој, показало се, утрли пут ка Нобеловој награди.
Попут сећања, њено приповедање прави лупинге и меандре, представљајући читаоцу јединствене и противречне ликове, попут оних које лично познајемо. И у овој књизи, ауторка доказује своју неуморну моћ запажања и спокојство, изграђену дубоким познавањем људског бића.
"Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак" је пета књига Алис Манро на српском језику у издању Агоре, након књига прича "Бекство" (2006), "Превише среће" (2011) и "Голи живот" (2013), као и њеног јединог романа "Животи девојака и жена" (2011).
О књизи су написали:
"Читаоци тачно знају шта ће добити кад узму у руке нову збирку прича Алис Манро, али их увек изненади обиље неочекиваног језика, осећања, детаља. Приповетке су јој увек јединствене, из наизглед свакодневних тема исијава оригиналност која читаоца крепи... Алис Манро у свакој збирци суптилно проширује опсег тема. Ни ова књига није изузетак..."
Џек Илингворт
"Ове приче испитују плес између супротних полова – од игре у блату до ваљања у трави и полагања партнерове урне у земљу."
Њујоркер
"Кажу да је ђаво у детаљима. Код Алис Манро у детаљима је магија."
Дона Симен, Буклист
"Ове приче поседују присност породичног фото-албума и органски осећај стварног живота."
Њујорк Тајмс
"Њене приче допиру до најдубљег нивоа егзистенције... Свој репертоар је толико проширила да обухвата толико живопсине сцене као да их је вадила из нашег властитог памћења. Своју вештину практикује с толико ауторитета да бих јој поверовала и када би у првом лицу приповедала о загробном животу..."
Поли Шулман, Њуздеј
"Уметнички и осећајно, суздржаност која у исто време све открива... Ауторка марљиво копа по противречним људским мотивима и осећањима и износи их на површину, откривајући их у новом, изненађујућем светлу."
Ел
Нобеловка Алис Манро (1931) спада у водеће канадске приповедаче, а по оценама критике и једна је од најзначајнијих савремених књижевница. Објавила је тринаест збирки приповедака, као и роман "Животи девојака и жена".
Збирке приповедака су јој три пута добијале награду Гавернор – најпрестижније књижевно признање у Канади ("Плес срећних сенки" 1968; "Шта мислиш, ко си ти?" 1978; "Напредовање љубави" 1986), а два пута су овенчане наградом Гилер ("Љубав добре жене" 1998 и "Бекство" 2004). Године 2009, за животно дело је одликована Међународном Букеровом наградом.
У образложењу Нобеловог комитета Шведске академије каже се да је Алис Манро Нобелову награду добила "због њених изванредних приповедачких способности, оставрених у приповедној прози, жанру који је Академија до сада ретко награђивала. Алис Манро је књижевница са потврђеним даром за фино приповедање, које се одликује јасношћу и психолошким реализмом. Њене приче су најчешће смештене у мале градске средине, где се људи боре за опстанак, што често резултира лошим везама и моралним конфликтима, проблемима који произилазе из генерацијских разлика и судара животних амбиција. Њени текстови углавном се бави свакодневним, али животно важним догађајима."
Једно од најупадљивијих својстава њених прича јесте њихова лоцираност у малим местима југозападног Онтарија. Слично као у делима Вилијема Фокнера и Фленерија О'Конора, јунаци долазе у сукоб са ускогрудим схватањима средине и супротстављају се дубоко укорењеним традицијама. Та конфронтација, међутим, у овим причама најчешће остаје невидљива, затомљена у свести главних јунакиња (женама у преломним годинама живота, различитог порекла и образовања), док приповедачку тензију генерише однос између привидно непомућеног тока стварности и стремљења ликова из прича. Оваква приповедачка стратегија, у којој је заплет споредан и "ништа се не дешава", навела је књижевницу и критичарку Синтију Озик да Алис Манро назове "канадским Чеховом". Као и код руског приповедача, конструкција приче почива на тренутку епифаније, наглог просветљења, на детаљу који све разоткрива.
