Шта је то Тарифа на послугу књига, ко намерава да убире овај намет и како и коме ће се расподељивати тантјеме
Јавне библиотеке у Србији однедавно су суочене с великом претњом, која може да угрози њихов ионако незавидан материјални положај. Реч је о увођењу новог намета у виду наплате Тарифе на послугу (наплата 15 динара за сваки штампани примерак књиге дат на послугу корисницима у календарској години), који ступа на снагу 1. јануара 2025. године, а који је успостављен без јавне расправе, без преговора или било чега што би овој наметнутој обавези дало трунку легитимитета. Наплата ове Tарифе сваљује се на терет скромних библиотечких буџета, који у натполовичном броју јавних библиотека у Србији нису достатни ни за основно занављање књижног фонда, а о другим потребама да и не говоримо.
При томе, у највећем делу јавности влада огромна непознаница и неразумевање о чему се ту, заправо, ради. Томе понајвише доприноси околност што у нашој јавности, част изузецима, овом проблему није дат одговарајући простор да се он на прави начин објасни и расветли. Истина, то и није тако лако, јер је реч о нечему што захтева разложан, детаљан и јасан опис стања, али и надасве пажљивог читаоца или слушаоца.
Тарифа којом се установљава „накнада на давање на послугу писаних дела издатих у штампаној форми“ представља европску тековину, тј. долази као последица усаглашавања нашег законодавства с европским. Конкретно, она је предвиђена Законом о ауторском и сродним правима, који регулише ко je и на који начин наплаћује и даље расподељује прикупљени новац, а све у циљу заштите аутора од потенцијалног (неодобреног) умножавања њихових ауторских дела. Другим речима, законом је предвиђено да се од такозваних корисника, у овом случају фотокопирница, увозника копир апарата и јавних библиотека, наплаћује одређена накнада, која се, потом, дели ауторима у виду тантјема, према јасно утврђеном плану расподеле.
Законодавац је предвидео да, пошто се ради о колективном остваривању ауторских права, аутори иста могу остварити искључиво преко одговарајуће организације. Сходно томе, 25. фебруара 2014. године основана је Организација за остваривање репрографских права (ООРП), којој је дозволу за рад издао Завод за интелектуалну својину. О овој организацији и њеној веома спорној пракси посебно ће и више бити речи на крају овог чланка, али на овом месту ваља додати да је реч о врсти удружења грађана које је досад своје приходе убирало искључиво од фотокопирница и увозника опреме за копирање (фотокопир апарата, скенера и сл.). Наплата од ова два обвезника интензивирана је протеклих пет година и по том основу ООРП на годишњем нивоу остварује између 25 и 30 милиона динара прихода (стање из 2023. године). Сад се овим приходима намерава придодати и наплата тарифе на послугу књига од јавних библиотека, а према пројекцијама ове организације, на годишњем нивоу планирано је да се наплати преко 22,5 милиона динара (што је свакако свесно умањено, износ ће бити далеко већи). Ко то, како и коме даље дели и расподељује посебна је и веома спорна прича, о којој ће бити нешто више речи на крају чланка.
Како се дошло до свега овог и ко је дао зелено светло да се од 1. јануара 2025. започне и са глобљењем јавних библиотека?
Поменутим Законом о ауторском и сродним правима предвиђено је да ООРП предлаже Тарифу, као свој општи правни акт, надлежном органу - Заводу за интелектуалну својину, који на њу даје сагласност одговарућим решењем. Тарифа, дакле, није никакав закон, ни подзаконски акт, ни уредба, нити је доноси Народна скупштина или Влада Србије (ово напомињем јер су чак и неки који би требало да знају о чему се овде ради износили таква погрешна тумачења).
Законодавац је предвидео да предлог Тарифе треба да дође као резултат спроведених преговора ООРП и заинтересованих страна и, потом, постигнутог споразума. Сходно томе, ООРП је 10. јуна 2022. испунио законску форму и објавио позив на преговоре о Тарифи (објављена на сајту ООРП - oorp.rs, у Службеном гласнику и у дневном листу Политика). Поред ове јавне објаве позива, ООРП је, како тврде, упутио и писане позиве Министарству културе и Државном правобранилаштву. Рок за одазивање на преговоре био је 15 дана, а законски рок (члан 176 Закона) за постизање споразума био је 60 дана од дана објаве позива. Дакле, случајно или намерно, ти преговори су заказани усред лета, у време годишњих одмора, а епилог је био релативно очекиван, а вероватно и прижељкиван од стране ООРП – за преговоре се, у датом року, није пријавио нико! Околност да ООРП тада није нашао за сходно да, поред наведене две државне адресе, позове на преговоре и оне којих се увођење ове тарифе и највише тиче, а то су јавне библиотеке, свакако је индикативна, а још индикативније је што и кад се, истина - уз одређено кашњење, у име библиотека и библиотекара за преговоре пријавило Библиотекарско друштво Србије, то није довело и до стварних преговора већ њиховог изигравања.
Елем, након што је позвао на, показало се, неодржане преговоре, тј. након истека законског рока за њихово одржавање, ООРП је искористио следећу законску могућност и пред Завод за интелектуалну својину изашао са својим, неиспреговараним, предлогом Тарифе. Тај предлог предвиђао је да се од библиотека узима седам одсто од њиховог укупног буџета. Међутим, Завод је тај предлог одбацио, а као најзначајнију примедбу истакао да ООРП није имала, а самим тим ни користила, податке о томе колики су трошкови рада библиотека. Због ове и још неколико значајних примедби, Завод је у допису од 27. јануара 2023. позвао ООРП да размотри њихове налазе и изађе с новим предлогом Тарифе.
У међувремену, Библиотекарско друштво Србије се 9. новембра 2022. писменим путем обратило ООРП исказујући заинтересованост за преговоре о Тарифи. На овај допис одговорено је после два и по месеца (?!), уз позив директора ООРП Милоша Константиновића да делегација БДС дође на састанак 1. фебруара 2023. Тај састанак је и одржан, а о њему сведочи и један руком писан записник у коме је двочалној делегацији БДС подметнуто да су то били преговори. Штавише, у записнику је констатовано и да су се „преговарачи“ сагласили да се основица и висина тарифе ООРП одреде у складу с европском праксом, те да БДС „предлаже да се расправа настави са оснивачима библиотека јер они финансирају библиотеке и прави су корисници услуге давања на послугу књига“. Овај записник потписала су сва четири учесника састанка (два у име БДС, два у име ООРП) и на томе све све и завршило. При томе, делегација БДС је од свог Управног одбора добила јасан мандат за овај састанак, из чега је сасвим белодано да то нису могли бити преговори. Цитирам: „Улога наших представника била би да се информишу у вези са свим детаљима које ООРП као организација планира да спроведе поводом најаве плаћања надокнаде за позајмицу књига у јавним библиотекама и да о томе известе чланове нашег УО. Чланови УО БДС, који би присуствовали састанку, могу и да се договоре о формату наредног састанка, на коме би се изложили обједињени предлози чланова БДС у вези с поменутом темом“.
Сад долазимо до веома занимљивог момента. Упркос одржаном састанку с делегацијом БДС, ООРП 6. марта 2023. (дакле нешто више од месец дана након састанка) излази пред Завод за интелектуалну својину с новим предлогом Тарифе (фамозних 15 динара за сваки примерак дат на послугу у јавним библиотекама) прећуткујући да је БДС показао заинтересованост, као и да је предлог био да се о успостављању и одређивању тарифе преговара са оснивачима јавних библиотека. И да се само ово има у виду, јасно је да је намера ООРП од почетка била да се без икаквих озбиљних преговора дође до оног што им је био циљ, а то је увођење великог намета на рачун јавних библиотека, којег ће даље делити на више него споран (да не употребим тежу реч) начин.
А циљ је постигнут 28. марта 2024, кад је Завод за интелектуалну својину Решењем дао сагласност на Тарифу упркос чињеници што је и нов предлог Тарифе био неусклађен са Законом о ауторском и сродним правима и са озбиљним мањкавостима и недореченостима. Пре свега, решење да се као основица за наплату Тарифе узму све књиге које се у календарској години дају на послугу у библиотекама није заснована на српском законском решењу, где у члану 170, став 3. јасно стоји да се „тарифа одређује у процентуалном износу од трошкова за обављање делатности у оквиру које се искоришћавају предмети заштите“. Дакле, нигде у нашем Закону не постоји решење које је предложио ООРП, а с њим се сагласио Завод за интелектуалну својину. Решење које је предложио ООРП преузето је из законодавства суседних држава, изигравањем завршног дела члана 170. нашег Закона, у коме дословно стоји: „Приликом одређивања тарифе узимају се у обзир и тарифе колективних организација у другим државама Европе, тако што се врши њихово поређење према сразмери бруто домаћег производа у Републици Србији и држави чија се тарифа узима у обзир“. Дакле, овде је јасно да се може вршити само поређење према сразмери, а никако се не могу преузимати законска решења и модели из других држава (чему онда наш закон?). На страну што је наш законодавац предвидео, у истом члану закона, да се Тарифом „одређују и најнижи износи накнада за искоришћавање предмета заштите с репертоара организације“, а што тога у предлогу Тарифе уопште нема. Зашто је овај део важан, довољно говори чињеница да такво решење постоји у важећим прописима других европских држава и да се, примера ради, у Хрватској јасно каже да је тај износ 13 евра, тј. тантјеме ће добити искључиво они аутори којима извештаји о позајмицама из библиотека потврде да су им књиге позајмљиване, и то најмање 166 пута (ова рачуница произлази из тога што се у Хрватској за једну позајмљену књигу фактурише 7,8 евро центи).
Пре него што пређем на анализу оног како се тренутно расподељују све издашнији приходи и како у ООРП намеравају да поступају са средствима која ће убирати од јавних библиотека, још једна важна околност.
Највећи број јавних библиотека и њихових оснивача први пут је сазнао за увођење Тарифе кад им је почетком јула 2024. поштом стигло обавештење из ООРП. Писма су педантно послата свим јавним библиотекама и свим градовима и општинама које су њихови оснивачи. То је, уједно, било и прво обраћање ООРП према јавним библиотекама, кад је Тарифа већ, с правне тачке гледишта, постала готова ствар. Оно што је у том допису нарочито запарало очи биле су две констатације:
1. Од 1. јануара 2025. потребна је сагласност ООРП за свако давање на послугу примерака библиотечке грађе од стране библиотека својим корисницима;
2. Обвезници ове накнаде су јавне библиотеке. Локалне самоуправе и градови који финансирају рад библиотека.
Прва ставка - да ће библиотеке морати да добију сагласност ООРП за свако давање на послугу свих књига у њиховим фондовима у потпуној је супротности са основним актом по којем су устројене и делују библиотеке у Србији - Законом о библиотечко-информационој делатности, а који предвиђа да се корисницима мора омогућити слободан приступ библиотечкој грађи. Сад испада да, уколико им ООРП не да сагласност, библиотеке од 1. јануара 2025. неће моћи да испуњавају своју законску обавезу. А све то је последица незаконито усвојене Тарифе у којој је Завод за интелектуалну својину прихватио туђе законско решење и репертоаром ООРП прогласио све књиге у фондовима јавних библиотека, уместо да репертоар ООРП буду искључиво књиге оних аутора који су им се пријавили за остваривање/заштиту својих репрографских права, што и наш Закон о ауторском и сродним правима јасно прописује.
Друга ставка је пак била збуњујућа с обзиром на то да су, у прилогу наведеног писма библиотекама, из ООРП доставили и копију Службеног гласника, број 50, од 7. јуна 2024, где се као обвезник плаћања накнаде не наводе јавне библиотеке већ „оснивач јавне библиотеке“. Завршна тачка на ову правну рашомонијаду стављена је 2. августа, кад је у Службеном гласнику (број 65) објављена исправка ове тарифе (под изговором исправљања грешке) и кад је уместо става да је обвезник оснивач јавне библиотеке, стављено: „обвезник плаћања накнаде је јавна библиотека, односно оснивач јавне библиотеке“.
Од тог тренутка постало је јасно да се над јавне библиотеке у Србији надвила претња и да нешто мора да се предузме. Библиотекарско друштво Србије, као репрезентативно и највеће удружење у култури, прихватило се тешког подухвата да се спасе шта се спасти може, а за почетак да се примена ове Тарифе одложи, тј. да она не ступи на снагу 1. јануара 2025. године. Подршку је за кратко време дало преко 10.000 забринутих грађана, корисника фондова јавних библиотека, али и самих библиотекара и запослених у култури, који су потписали петицију којом се тражи одлагање примене Тарифе. Организован је и округли сто током трајања последњег Сајма књига, на којем је, поред библиотекара, говорио (повремено веома увредљиво) и адвокат ООРП Душан Мијатовић.
Библиотекарско друштво Србије и његови представници више пута су јавно поручили да нису против тога да се Закон о ауторском и сродним правима примењује и да аутори, по основу својих репрографских права, добијају правичне надокнаде по јасно утврђеном плану расподеле. С друге стране, из ООРП су управо то неосновано спочитавали библиотекарима, тврдећи како смо ми заштићени својим редовним платама и да смо сад против тога да аутори добијају накнаде. Штавише, подвлачено је како су аутори угрожени јер не добијају редовна примања и слично. По таквом тумачењу, испада да аутори, чим се одлуче да напишу збирку песама, роман или драму, имају превасходни циљ да се учлане у ООРП и то своје дело наплате средствима од Тарифе?! Јасно је да то није и не може бити мотив аутору да се изрази и оствари, а сасвим је јасно и да они аутори чија дела стекну читалачку публику и чије се књиге позајмљују у библиотекама треба да добију законом прописану надокнаду.
Дакле, јавне библиотеке у Србији само траже да се питање Тарифе уреди и уради на правичан начин и онако како је то у другим европским државама. А тамо ту накнаду плаћа држава (најчешће преко Министарства културе), а библиотеке су дужне да достављају прецизне податке о томе колико је књига одређених аутора (са списка односно репертоара организације преко које остварују своја репрографска права) позајмљено у току године. Па онда они аутори који прелазе цензус (и нашим Законом прописан) за исплату те тантјеме и добијају, сразмерно томе колико су њихове књиге позајмљиване. То је једини правичан и одржив модел.
А у нашем случају то није тако – терет плаћања овог намета сваљује се на јавне библиотеке, а ООРП, који убире те приходе, онда те тантјеме намерава да дели без оног што постоји у свим европским земљама, а то је репертоар дела и аутора који су се пријавили да остваре права. Тарифом, на коју је сагласност дао Завод за интелектуалну својину, репертоаром ООРП су проглашене све књиге које се налазе у јавним библиотекама, што је двоструко незаконито (противно Закону о ауторском и сродним правима и Закону о библиотечко-информационој делатности). На тако незаконито одређен репертоар они од библиотека намеравају да наплате максималне износе, а онда тако убран новац деле свима који се за те тантјеме пријаве, и то без обзира да ли су њихова дела уопште заступљена у нашим библиотекама, а и ако јесу, нико не тражи податке колико се њихова дела дају на „послугу“. Једини услов који се тражи од аутора јесте да су у последњих пет година објавили две књиге, а да је једна од њих и каталогизована (да има тзв. CIP). При томе, те тантјеме које сада деле, деле по систему уравниловке, уском кругу оних који уопште знају за ту могућност, а преко пет удружења (два удружења писаца, два удружења преводилаца и удружење издавача и књижара). И поврх свега, из ООРП још третирају као службену тајну имена оних аутора који су ово право остварили. Шта се крије?
Библиотекарско друштво Србије је због свега тражило од надлежног органа, који је и дао сагласност на Тарифу, Завода за интелектуалну својину, да се поступак доношења Тарифе понови и да се одложи њено ступање на снагу. Друго, ми смо од Завода тражили да изврши надзор рада над ООРП јер смо, у анализи њихових докумената (доступних на сајту oorp.rs), установили бројна огрешења о Закон о ауторском и сродним правима, као и у односу на Статут саме организације. С тим у вези, делегација Библиотекарског друштва Србије је 6. новембра 2024. имала састанак с руководством Завода, на којем је добила уверавање директора Завода Владимира Марића да се у овој институцији труде да нађу правично решење. Друго, из Завода су најавили да ће спровести детаљан надзор рада над ООРП, за шта смо им ми на овом састанку подастрли низ нових чињеница, које би могле да услове да ова организација изгуби и дозволу за рад. На упит БДС упућен 18. децембра Заводу за интелектуалну својину, одговорено је да је „надзор рада организације ООРП у току“...
Иначе, на састанку у Заводу за интелектуалну својину јасно је предочено да је ООРП узурпирана од стране адвоката Душана Мијатовића, који од ове организације годинама уназад убире енормне приходе на име адвокатских услуга. Примера ради, у 2023. години за адвокатске услуге опредељено је 10 одсто укупног буџета ООРП (планирано 30.000.000 динара прихода, од чега 3.000.000 динара за адвокатске услуге). Ово је посебно илустративно ако се има на уму да Статут ООРП предвиђа да трошкови рада организације могу бити до 30 одсто (што се, такође, редовно крши и у правилу одређује на 40 одсто), а да остатак треба да се расподељује ауторима у виду тантјема, што значи да се за адвоката исплаћује трећина новца којим располажу као организација. Друго, адвокат Душан Мијатовић издао је у закуп свој приватни стан у Милентија Поповића 23/9, у који је, поред ООРП, сместио и Организацију фотографских аутора (ОФА), а укупан годишњи најам за стан од 73 квадрата је, за обе организације, (најмање) 1.000.000 динара годишње. Треће, адвокат Душан Мијатовић је у ООРП као правника запослио своју супругу Данијелу Мијатовић. Четврто, адвокат Душан Мијатовић је себе делегирао и у Актуелни сазив Скупштине ООРП, овај пут у својству аутора (као такав извесно је да наплаћује и тантјеме од прихода који се убиру од фотокопирница и увозника, али то не може да се провери јер је списак оних који узимају тантјеме службена тајна). Пето, на челу Скупштине ООРП налази се Милан Трпковић, власник Кључ издаваштва (издавачка кућа основана 2021), који је објавио Мијатовићеву књигу „Антипутопис“. Има и шесто и седмо и осмо, али и ово што је наведено сасвим је довољно да се стекне слика о томе на који начин је адвокат Душан Мијатовић заокружио систем, како га контролише и енормно зарађује под плаштом заштите репрографских права сиротих аутора (по истој матрици се сад спрема да настави и кроз оснивање ОЛА - Организације ликовних аутора (видети ОВДЕ и ОВДЕ), за коју се сад чека од Завода за интелектуалну својину добијање дозволе за рад).
На крају, ваља напоменути да је све ово са Тарифом и њеним установљавањем урађено без покушаја да се стекне стварни увид у материјални положај библиотека у Србији, који је изузетно тежак и при чему велика већина има буџете само за основне трошкове зарада и режија. Годинама у њиховим буџетима нема ни динара за набавку књига, што је основна потреба занављања фондова. Због тога не чуди што су колеге у библиотекама узнемирене и у страху да би овај нови намет могао да се „пребије“ тако што ће бити смањиван број запослених у библиотекама, што је и иначе видљив тренд – за протеклих пет година број библиотекара у Србији је пао са око 5.000 на око 3.500. Дакле, бибилотеке се затварају, то грађани виде и због тога не чуди што је на наш позив да се потпише петиција којом се тражи одлагање примене ове тарифе за неколико недеља потписало преко 10.000 забринутих грађана.
Аргумент да нису у питању велика средства за измиривање Тарифе у збиру обавеза свих јавних библиотека – процене иду од 190.000 до 310.000 евра на годишњем нивоу - био би тачан кад би овај расход ишао на терет државе. Међутим, овако како је замишљено, да то плаћају јавне библиотеке, које имају буџете тек за најосновније потребе, веома је опасно и истински може додатно да угрози наш рад.
Сматрам да је крајње време да се питањем увођења и наплате ове Тарифе позабаве и аутори, а посебно да обрате пажњу на рад ООРП и да ову организацију врате на почетна подешавања. Па да онда заједнички дођемо до јединог праведног решења, а то је да сваки аутор који зна да се његове књиге налазе у јавним библиотекама, обавезно пријави своја дела (ООРП или некој другој организацији, уколико овако устројена ООРП изгуби дозволу за рад), а библиотеке ће онда, на крају године, послати држави (Министарству културе) спискове с тачним бројем позајмица за сваку књигу. Па ако је неко остварио право, треба и да добије тантјеме, од новца који исплати држава, а не јавне библиотеке. Дакле, писци, и ви сте на потезу. Распитајте се ко то тамо тобож у ваше име убире и тек намерава да убире значајне приходе и дели их по свом нахођењу. А нарочито обратите пажњу на то зашто и коме чак 40 одсто од тако убраних прихода не иде за ваше тантјеме већ на такозване трошкове рада организације, а, како из свега виђеног произлази, понајвише за њеног адвоката.
У Београду, 24. децембра 2024.
Јовица Кртинић, директор Библиотеке „Милутин Бојић“
