Краљ речи. Најлепша нада књижевности. Највећи страсник српске љубавне лирике. Песник у коме се збио „потрес векова“.
Све је то, по мишљењу критичара, био – Милутин Бојић.
Полумрачна соба препуна књига и рукописа. У углу дотрајали орман, који је отац, папуџија на гласу, купио најстаријем сину Милутину после одлично положене матуре. Ту су старе, пожутеле новине, избледеле фотографије, писма... Захваљујући братовљевој љубави у сваком кутку ове собе живи песник „бола и поноса“.
- Милутин се родио у Београду 7. (19) маја 1892. године. Он и сестра Јелица били су црномањасти на мајку, па смо их звали „мамина деца“. Даница, Радивоје и ја, били смо плавокоси, личили на оца, и наравно били „татине мазе“ – почиње причу, проткану тугом, најмлађи брат проређене песникове породице, професор у пензији Драгољуб Бојић.
- Сви смо дошли на свет у Сремској улици број 4. После смо се преселили у Хилендарску 4. Иза куће је био воћњак и „османлук“ винове лозе под којим смо лети ручавали. Испред куће башта пуна цвећа. У пролеће овде је цветао јасмин, кјои је Милутин касније помињао у песмама као „јасмин снен“. Соба му је била на спрату и гране старе липе ударале су у прозор...
Ту, у тој соби која је мирисала на липу, почео је Милутин да другује с поезијом.
С почетка, отац као да највише разуме синовљеве стихове: чува их у гвозденој каси, под кључем. Све док се прва песма не појави у часопису „Дело“, на Нову 1910. годину. Затим, уследи стреловит успон. С јесени као студент филозофије прве године Милутин пише другу:
„... Скерлић је са мном врло љубазан и штампа ми ствари у „Гласнику“. Са Одавићем стојим одлично: из броја у број!“
Чисту филозофију у Капетан Мишиној 13 студирала је и Ксенија Атанасијевић:
„Уносио је ведрину у наш филозофски семинар. Четвртком ујутро, од 8 – 10 часова, тумачили смо Хјума и читали своје радове код професора Бранислава Петронијевића... Ја сам седела у првој клупи, а Бојић иза мене, у другој. Једном ми је рекао: „Штета што ви, Ксенија, немате шира леђа. Јер тада бих иза њих могао да се сакријем, да Бранин поглед не падне на мене чим отвори врата. Овако – ништа“.
Чим би се завршила та наша тумачења и читања, Бојић је скоро кликтао од среће и, прескачући све по три степенице, одјурио би у неку редакцију...“
Најчешће је свраћао у уредништво „Пијемонта“. У овом листу писао је епиграме и Уздах Сутончић. Иза овог псеудонима крио се Милош Н. Ћорић, данас угледни нишки лекар:
- Милутина сам сретао увек ведра, у беспрекорном црном оделу. Преводио је из руских листова „Новоје времја“ и „Руско слово“ и веома педатно пратио позоришни репертоар. Његова реч се итекако узимала озбиљно. Сећам се да је неповољно дочекао „Лазарево васкрсење“ Ива Војновића, па је дубровачки госпар био јако узбуђен због тога.
Прво опало лишће у јесен 1913. Милутин песник је на гласу. И док се у Народном позоришту припрема његова драма „Краљева јесен“ у седмом разреду гимназије се девојчи лепа Радмила Тодоровић. Крупне очи Радмилине и сада после шест деценија чувају у себи смарагдни сјај:
- У то време песници и глумци били су на гласу. Ми девојчурци шетамо Кнез Михаиловом улицом и јавимо се, рецимо, Вељку Петровићу, Јовану Скерлићу или Добрици Милутиновићу. Они нам отпоздраве, а ми се препиремо којој је од нас упућен отпоздрав. Са Милутином сам се упознала једне недеље на игранци у „Грађанској касини“. Био је сентименталан, необично нежан, пажљив и понекад детињски расположен...“
Почели су да шетају.
- Завидљиви другови су ме саветовали: „Шта ћеш са Бојићем, он се дружи с глумицама!“ Нисам томе обраћала пажњу, постидело ме је нешто друго. Шетајући Калемегданом сретосмо Скерлића. Познавао ме је још као девојчицу, па с осмехом „припрети“ Милутину: „Остави ово девојче на миру“.
У те прве дане љубави била је и премијера драме „Краљева јесен“.
Блештаво осветљено позориште. Уобичајена нервоза пред прву представу. У фоајеу министри, богати трговци, професори универзитета. Милутин узбуђен у новом фраку.
- Да ли сте те вечери били с њим у позоришту?
- Нисам, није ме баба пустила. Послала ме је тог јутра код родитеља у Крагујевац. Само са је ја на неки начин ипак „преварила“, гледала сам генералну пробу.
Вољену девојку песник је посетио у срцу Шумадије. Замолио је да у библиотеци прегледа часописе и пронађе његове песме. Радмила је с љубављу преписала стихове и послала их у Београд. Тако је изашла прва књига Милутина Бојића „Песме“.
Први примерак с посветом, ево, стоји на ноћном сточићу, на дохват руке.
Кад је избио Први светски рат Милутин се нашао у Скопљу, на зборишту пред пешадијским потпуковником Душаном Глишићем. Слабуњав, није био за војску, па га лекарска комисија оглашава за привремено неспособног.
- Кад смо изашли од комисије пођосмо поред Вардара – сећа се професор Београдског универзитета инж. Драгомир Димитријевић. – Бојић предложи да прво свратимо у џамију: „Тамо се кува одлична кафа за марјаш“. Сели смо крај шедрвана, прекрстили ноге и уживали као бегови...
Сеобом престонице, у Нишу су се нашле Милутинова и Радмилина породица. Случај је хтео да се настане у истој Капетан Костиној улици, Милутинови у броју 5, Радмилини у броју 15. Између ових двеју кућа је тада становала и данас живи Даринка Марјановић:
- Ниш је у то време имао два шеталишта. „Зевзек“ корзоом је шетала млађарија, док је на оближњем „Главном корзоу“ било тоалета, младићи су носили штапове и при сусрету познатих скидали шешире. Овде су шетали Радмила и Милутин, понеко се окретао за њима, чула су се шапутања „То је песник Бојић“, „Јао што је леп“. Милутин је Радмилу увек пратио до куће, па после свраћао на разговор код мог оца, свештеника Луке Марјановића, иначе зета Јанка Веселиновића. Лети у башти, под липом, у хладније дане у соби, имали су обичај да овде заседну и до дубоко у ноћ разговарају поред Бојића, још и Нестор Жучни, затим Јован Цвијић, који је такође у суседству становао, сликарка Бета Вукановић...
У даљем повлачењу Радмила и Милутин кренули су свак на своју страну. Ипак, случајно су се нашли у Косовској Митровици. Са песником Растком Петровићем у истом чамцу прешли су Скадарско језеро. И најзад стигли у у Сан Ђовани, пред лађу „Молфета“. Радмила је са породицом ушла у лађу, а Милутина су са покретног моста вратили на обалу. Учињено је то по наређењу једног потпуковника, коме се Милутин својевремено замерио називајући га „куваром Врховне команде“.
- Тако су нас одвојили – наставља тугом изаткану причу Радмила Тодоровић. – Ја сам отпловила у Бриндизи, Милутин, онако намучен и гладан, пошао је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је кренуо са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив...
С војском и избеглицама Милутин је стигао на Крф. У поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав, набасао је у вароши на критичара Бранка Лазаревића: „Дајте ми хлеба и дувана. Добро је!“
Али доброг није било. Потуцање по врлетима се светило измученом телу. Једне зимогрожљиве ноћи Милутин пише Радмили:
„Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна, и понос, уморни су као и тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима“.
У млада човека болест дође, али и оде. Милутин се опаравио, прешао у Солун и наставио да пише. Преправљао је драму „Урошева женидба“. Почео је да пева нове песме. А онда га је обасјала срећа: добио је месец дана одсуства и дозволу да га може искористити у Ници.
...Лађа се креће француска, из пристаништа солунска.
Лађа из Солуна за Француску обасјава и Радмилу вереничком срећом:
Ускоро затим ми смо се видели. Било је то 1916. у августу, у Ници. Дошао је из Солуна и остао крај мене месец дана. Био је свеж, здрав, готово непољуљан. Много смо се тад смејали, забављали, шетали и причали.
Онда опет Солун. Дању рад у војној писарници. Ноћу друговање са поезијом. У усамљеним ноћима настају најбоље Милутинове родољубиве песме. Јуна 1917. оне излазе у књизи „Песме бола и поноса“.
Песме стижу у ровове на Кајмакчалану. Чују се чак и у Француској. Али, као да су најјаче овде, на обали Јегејског мора.
Крчма поред мора. Улази у њу са пријатељем, глумац Воја Јовановић:
- Погледам, Милутин Бојић седи неколико столова даље. Пссст... кажем пријатељу. Немој да се јављаш, Милутин нас не види. А то је добро. Сремићу му изненађење. Па зовнем још пола, па још пола, па још пола литра. И кад се добро угрејем, скочим и нађем се поред песника. И тада грмнем гласом, као да сам на позорници:
- Плава гробница од Милутина Бојића.
Он скочи. А ја га руком задржим. И настављам да рецитујем песму. Никад у животу нисам тако рецитовао. А он – Милутин – скаменио се. Тек је написао и објавио песму. А ево – чује рецитацију. Први пту. Па би хтео да ме прекине и приупита: зар си је већ научио. Али ја грмим, као што никад нисам грмео:
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
(То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, ко наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност рате врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина_
То велика душа покојника лута.
Стојте галије царске! На гробљу браће моје
Завите рним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, ко пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћиће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара и гомилу рака.
Али, ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за сва времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје,
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небеског свода).
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци пто кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом,
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
А кад сам завршио песму падосмо један другом у загрљај. Диван је то био тренутак... Извадио је књигу песама и написао ми посвету. Ето, тада сам први пут добио књигу на поклон.“
Лето проведено на француској ривијери је тако близу и блиско да не може да се заборави. Сваке недеље, па и чешће, из Солуна путују писма у Ницу. У сваком и по један сонет. За Радмилу испеван.
Врућине су већ биле прошле кад једне вечери Милутин задихан и ознојен сврати у кафанску башту. Скиде капут и прслук, и само у кошуљи седе да вечера. Чарлијао је ветрић с мора и опомињали су га пријатељи за столом да се обуче. Није их послушао, уживао је у свежини јесенске ноћи.
После два дана наишло је запалење плућа. Пренели су га у војну болницу, у ствари у дрвену бараку означену бројем 15. Лекари су нашли да је организам нежан, а болест тешка Здравствено стање се из дана у дан погоршавало: пристигла је и милијарна туберкулоза.
Пријатељи се устежу да дођу у посету. Оним који са страхом наврате, Милутин прича о победама војске на Кајмакчалану. Помиње и браћу, вереницу. Није хтео да јој јави од чега болује. Писао је: „Био сам мало болестан, али болест креће на боље“.
Бољитка, на жалост, нема. Смрт као да се заверила да уништи „краља речи“. Снага понестаје. Вене. Осмех само понекад осване на некад увек насмешеном лицу.
На болесничкој постељи, у паузи између два налета кашља, настаје последња, опроштајна песма:
Као мртво тело без воље и снаге
Не осећам ништа и не чујем више
Изнад мене звоне црне капи кише
И страшан бол бола за тренутке драге.
Ни да се насмејем ја не умем више
И рођене речи, муче ме и гризу
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу
Око мене тамјњан и смирна мирише.
Последњи стихови и последњи откуцаји срца. Полако гасне живот, али се песник „Бола и поноса“ не предаје. Три часа пре смрти верује да ће оздравити. Тражи лекове. Онда пада у занос. Било је нешто после осам часова, 26. октобра (8. новембра) 1917. у Солуну када је „умро, тргнут из полусна изненадним кашљем који је покидао и последње ткиво његовог изломљеног и исушеног организма“.
Сахрањен је на Зејтинлику, међу својим другарима ратницима. Певано је Мокрањчево „Опело“. После тога тишину мртвих пореметиле су гардијске трубе и речи Иве Ћипика:
„Овде на овоме мртвоме пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскошне сликовите речи и наше бујне младеначке фантазије. У овој оскудној, туђој јесени где не чујемо хуку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара, подлегао си ватрени песниче једног страдалачког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи.
А како је сада овде пред твојом мрачном раком, песниче светлости. Чини ми се да сахрањујући твоју жарку младост у овом јесењем дану, сахрањујемо једно жарко лето наше лепе књиге... Јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отаџбеничке љубави, мртви песниче „Без домовине“! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо.“
Била је јесен. Спуштао се мрак. Шумели су чемпреси. Тихо, једва чујно да не поремете вечни мир.
А у Ницу, у далеки сунчани град на обали Медитерана, стигао је телеграм: „Милутину, нашем Милутину, није било спаса. Милутин је умро“.
Радмила је тада пригрлила сонете, узела у наручје његова топла и драга писма, и тихо заплакала. Милутина, њеног Милутина, више није било.
Пет година касније, 16. октобра 1922. посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у 29 парцелу на београдском Новом гробљу. Покрај слике, на малој мермерној плочи је записано:
Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,
Да из срца даднем
Сав бол и сав понос и, кад их изрекнем,
Ко лист свео паднем.
Једна жена, једна лепа старица, дође понекад и поред Милутинове слике стави црвену ружу.
ИЗВОР: Текст "Госпођица из сонета Милутина Бојића" из књиге „Љубави српских писаца“, аутора Ђорђа Поповића (Градина, 1975), стр. 267-278.
