Милутин Бојић се родио на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда, 7. маја (19. по грегоријаском календару) 1892. Београд је тада имао тек нешто више од 50.000 становника. То што се Милутин Бојић родио у занатлијској породици градског порекла, са психологијом радника и смислом за истрајни рад, биће од великог значаја за његов живот и књижевно стварање. Он је одрастао у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост, формирао своју личност. Он је живео и растао у Београду и развијао се заједно са њим. У градској средини се изграђује специфична градска психологија која ће бити од пресудног значаја за његов поглед на свет.
О ПОРОДИЦИ
Милутинов отац Јован се доселио у Београд из Земуна у време босанско-херцеговачког устанка. По породичној традицији, Бојићи су се у Србију доселили из Босне, нешто пре Првог српског устанка и настанили се у једном месту у горњој области Западне Мораве, северозападно од Ибра. У „Антропогеографији Ваљевске Тамнаве“ помињу се две куће Бојића, досељене у другој половини XVIII века из Подгорине. Милутинови Бојићи славе Светог Јована Крститеља.
За време српске катастрофе 1813. године пребегао је у Земун, као многе српске избеглице, и прадед Милутинов. Тамо су се родили његов деда Ђорђе и отац Јован (1854-1911). Служећи мађарску војску у Коморану, Јован Бојић се посвађа и потуче са једним подофициром и из страха од казне побеже у Београд, где је и раније често долазио. Био је обућар, папуџија. Његов занат је био уносан посао, а он је брзо стекао велики број муштерија и релативно брзо дошао до своје радње и „квалификације да се жени“.
Оженио се Софијом, по мајци Барјактаревић, честитом девојком из имућне занатлијске породице Богојевић из Панчева. Отац Софијин је био чизмар, један брат касапин, а други „бирташ“. Породица Богојевић се доселила за Чарнојевићеве сеобе из Тетова и настанила у Бечкереку (Зрењанину), где је и данас има. Софијин отац Јован, доселио се у Панчево као дечак. Тамо се родила и Софија (1864-1915).
У Сремској улици број 4 Јован Бојић је имао продавницу, у дворишту радионицу са двадесетак момака, калфи и шегрта, а на спрату стан, у коме су се родили Милутин и остала деца. Милутин је био најстарији, а после њега су рођени Јелица (1894), Даница (1896), Радивоје (1900) и Драгољуб (1905).
Милутин Бојић се родио на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда, 7. маја (19. по грегоријаском календару) 1892. Београд је тада имао тек нешто више од 50.000 становника. То што се Милутин Бојић родио у занатлијској породици градског порекла, са психологијом радника и смислом за истрајни рад, биће од великог значаја за његов живот и књижевно стварање. Он је одрастао у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост, формирао своју личност. Он је живео и растао у Београду и развијао се заједно са њим. У градској средини се изграђује специфична градска психологија која ће бити од пресудног значаја за његов поглед на свет.
ШКОЛОВАЊЕ
Школовање је започео 1898-1989 у Теразијској основној школи. По одлично заавршеној основној школи, отац га 1902. уписује у први разред реалног одсека Друге београдске гимназије, којој је 1898. била прикључена београдска Реалка. Од 1905. Бојић је ученик осамостаљене Реалке, а не гимназије. У новембру исте године породица Бојић се преселила у кућу у Хиландарској улици број 24-26. Према сећању песниковог млађег брата Радивоја, имање Бојићевих се налазило на уласку у београдску Палилулу, било је пространо, са широким лицем и великом дубином. Иза куће је била башта са око стотину разних воћки. У тој кући песник је проживео своје дечаштво и младост, изузев две године изгнанства, цео свој прекратки живот.
Са млађим братом 1907. на пољани званој Баталџамија, присуствује свечаности постављања темеља зграде Српске народне скупштине. Већ тих година, Милутин почиње да објављује своје песме и краће критике и студије у школским листовима али и у Скерлићевом и Гроловом Дневном листу, где је примљен као најмлађи сарадник. По обичају тог времена, није смео да се потписује правим именом и презименом док не прође матурски испит.
Почетак 1908. обележила је Анексиона криза. Као да је цео Београд поврвео на протестник митинг. Криза је решена дипломатским путем , али је та страсна борбеност остала да траје годинама. Рађала се вера да ће Србија, у савезу са пријатељским државама, моћи да оствари свој сан. У таквој атмосфери млади Бојић посвећује се ангажованом новинарству, пише у Дневном листу, Делу, Венцу, Пијемонту, Српском књижевном гласнику. Кад су избили Балкански ратови, он је дописник из новоослобођених крајева, сведок је стварања Балканског савеза, али и његовог краха.
Бојић је 1910. завршио Реалку са одличним успехом. Ослобођен је полагања испита зрелости. И више од тога, он је своју зрелост засведочио низом литерарних радова, које је као реалац читао и коментарисао на састанцима удружених литерарних и ђачких дружина, где је брзо стекао углед као један од најталентованијих младих писаца. По завршетку Реалке уписао се на математичко-педагошку грушу Филозофског факултета. Ослобођен је војске због слабе телесне грађе. Напоредно са школским програмом, Бојић је савлађивао своје приватне програме: учио је стране језике, проучавао светску књижевност и пратио њене савремене токове, понирао у историју филозофије, основе психологије и савремене психоанализе, одушевљавао се позоришном уметношћу. Већ тада је редовно пратио позоришни живот. У првим деценијама XX века још није било радија и телевизије и Народно позориште је било једно од централних културних светионика Београда. Премијере у овом позоришту биле су значајни датуми у животу Београда.
Историјска и савремена врења и кретања у животу и друштву Бојић је хтео да посматра са универзалног становишта и ствара синтезе које ће излазити из оквира датог историјског тренутка и националних међа, које ће бити утемељене на свељудске и опште опруге. Ту концепцију и психоаналитичку методу откривамо код њега у првим његовим песмама и драмама, визијама и евокацијама. Цео његов даљи развој кретао се у том правцу. Трага за суштином појава и догађаја, покрета и праваца. Проучава Библију, дела Виктора Игоа, Ничеа, Бодлера, Ростана, Ришпена, Толстоја, Мерешевског, Чехова, Ибзена, Вајлда, Фројда... Своје радове објављује у најугледнијим нашим часописима и листовима.
У мају 1911. му умире отац и цела породица тада упире очи у њега.
ОДЛАЗАК У РАТОВЕ
Наредне две године, 1912. и 1913. Балкански ратови му намећу нове обавезе и невоље. Учесник је Балканских ратова. При свему томе, путује у ослобођене јужне крајеве и пише путописе, белешке и епиграме, песме, књижевне и позоришне рецензије и блиставу историјску драму „Краљева јесен“. Јован Скерлић поздравља његову појаву и истиче га као нов таленат. У историју српске књижевности улази једна рана младост изванредног заноса и ерудиције.
10. октобра 1913. по старом календару у Народном позоришту у Београду игран је Бојићев комад у стиховима „Краљева јесен“. Такође је примљена и његова друга драма „Госпођа Олга“. Двадесетједногодишњи песник доживео је огроман успех. Нов начин приказивања нашег средњег века, у звонком стиху, у доброј режији и доброј игри глумаца, примљен је као велики догађај за домаћу драму. Исте године упознаје и девојку Радмилу коју ће искрено заволети.
Почетком 1914. београдски књижар и издавач Светислав Цвијановић објавио је 48 Бојићевих песама. Скерлић се похвално изражава о Бојићевој песничкој збирци у „Српском књижевном гласнику“. Одзив јавности био је невероватно жив. Јован Скерлић увео је младог песника у своју чувену „Историју новије српске књижевности“. Убрзо песник дубоким болом и узбуђењем доживљава вест о смрти Јована Скерлића и аустријску објаву рата Србији.
У лето 1914. сукоб Аустроугарске и Србије прерастао је у Светски рат. Милутин Бојић је напустио Београд са српском војском, да се више никад у њега не врати. Услед ратних опасности сели породицу прво у Аранђеловац, па затим у Ниш, где при Врховној команди обавља дужност цензора. Уређује дневни лист „Гласник“ у којем објављује велики број чланака. У Нишу објављује и свој еп „Каин“, чији је тираж бугарска војска запленила и уништила.
3. фебруара 1915. у Нишу је умрла Бојићева мајка Софија, која му је у аманет оставила четворо сирочади. Осећање националног поноса и висока патриотска свест одлучили су да узме са собом млађег брата и пође у изнгнанство, а сестре и најмлађег брата остави код својих рођака у Краљеву, одакле су доцније прешли у своју кућу у Београд. А изгнаници су се упутили преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице и Пећи, уз Руговску клисуру и преко Чакора према Скадру и даље до Крфа, камо је Бојић стигао једва жив. Ход српске војске и избеглица кроз кланце, клисуре и мочваре Црне Горе и Албаније описао је песник у чланку „Србија у повлачењу“.
Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком.
У јануару 1916., пролазећи кроз Албанију, у Драчу написаће оду свом вољеном Београду, песму „Сингидунум“:
Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна.
Горди сведок моћи и крвавих дела.
Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону сивом живот цвета...
СТВАРАЛАШТВО У ИЗГНАНСТВУ
По доласку на Крф 1916. једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. После кратког предаха и опоравка на Крфу, Бојић је наставио да ствара. Био је свестан да му од живота остаје још само година дана, како сам у једном писму казује. Завршава „Урошеву женидбу“, пише сонете, песме, препеве и започиње „Вечну стражу“, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у „Српским новинама“, које су 7. априла почеле да излазе у Српској државној штампарији, основаној марта 1916. на Крфу. Бојић ради у Министарству унутрашњих послова, у Српској државној штампарији, пише за Српске новине...
Збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник је лично гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Ускоро, целокупна наша војска, која се затекла у Албанији, превезена је на Крф.
Почетком јесени 1916. Бојић своје једномесечно одсуство проводи у Француској где је последњи пут видео своју вереницу у Ници и брата у Тулону. Том приликом одлазио је на обданицу до Лозане и Женеве, где се срео са својим пријатељима.
У јануару 1917. премеште је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, добротом Љубомира Јовановића, где је 28. јуна 1917. објавио своје „Песме бола и поноса“, а у њој и чувене стихове посвећене хиљадама Срба патника, што су после повлачења умрли на острву Видо и подаље обале сахрањени у мору.
Стихове Плаве гробнице, тих дана изговарани су као речи молитве:
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом!
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада...
Књига је изашла из штампе крајем јуна 1917.
У Солуну је августа исте године избио велики пожар, који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка „Песме бола и поноса“.
Почетком септембра 1917. Милутин Бојић је пренет у Војну болницу. 8. новембра 1917., на Митровдан, после пет-шест недеља, песник је преминуо у Солуну у болници од милијарне туберкулозе у својој двадесетпетој години, придруживши се сенима својих вршњака и другова по перу, Милана Луковића, Проке Јовановића, Милоша Видаковића, Велимира Рајића, Милутина Ускоковића, Николе Антуле, Владислава Петковића Диса...
Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико.
Крајем лета 1922. посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробинца 39, трећи ред).
Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.
Иаоко је живео само 25 година, Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али, није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
Литература: Живот и књижевни рад Милутина Бојића, др Гаврило Ковијанић, Београд, Народна књига, 1969.; Сабрана дела Милутина Бојића у 4 тома, приредио др Гаврило Ковијанић, Београд : Народна књига, Народна библиотека „Милутин Бојић“, 1978; Новине београдског читалишта, бр. 25, септембар 2007.
