Роман Истанбул Истанбул једног од најначајнијих савремених турских писаца Бурхана Сонмеза, у преводу Весне Газдић, изашао је из штампе. Ова књига је достојан наследник Андрићеве Проклете авлије, а радња је смештена управо у истанбулском затвору.
Бурхан Сонмез (1965) дипломирао право на Универзитету Истанбул. Једно време ради као адвокат. Писао је за разне часописе. Дуго је живео у Великој Британији. Аутор је романа Кузеy (Север), Невини и Истанбул Истанбул. Роман Невини добио је награде Седат Симави и Измир Ст. Јосепх. Његове приче су уврштене у три антологије. Добитник је почасне награде за причу коју додељује књижевно-уметничко удружење Бурсе. Дела су му преведена на двадесет језика. Живи у Истанбулу и Кембриџу. Сомнез ће следећег месеца посетити Србију.
„Четири затвореника заточених у подземном затвору испредају приче о граду изнад себе и тако проводе време између мучења. Четири главна јунака: доктор, студент, берберин и старац, описују, сваки на свој начин и кроз призму свог погледа на свет, различита лица Истанбула, своје љубави и патње. Поред њих, у ћелији преко пута, је и млада девојка Зине Севда, оличење несаломивог отпора, снажан глас који све време ћути. А под земљом и на њој, са својим паклом и рајем, можда најважнији јунак у роману – град Истанбул... Иако је ово књига о затвореницима који у хладним ћелијама чекају ред на тортуру, њене странице се не окрећу да би се открио нови метод мучења већ да би се сазнало како су се ови људи одупрли диктатури страха, шта им је пружало утеху и могућност да на другачији начин посматрају тренутак у коме се налазе. Сваки пут када се један од њих врати са мучења, остали га промрзлог греју својим телима, побрину се за његове ране, а затим му причама окрепе рањену душу: причама које су довољно добре и лековите као оне из Декамерона и Хиљаду и једне ноћи којима су инспирисане. Главни и једини непроменљив јунак тих загонетки, бајки, ловачких, монашких, животних прича је Истанбул са свим различитостима које у њему живе, стварају се и измишљају.
Наратив подземља полако прераста у наратив о ономе на површини земље. Под земљом, Истанбул се посматра као град смрти и страдања, док је на њеној површини то град слободе, љубави, маште. Међутим, скоро у свакој реченици може се осетити да Бурхан Сонмез види ћелију под земљом као место где се може живети, а Истанбул на њеној површини као затворску ћелију: 'Заточени у хладној ћелији чезнули су за улицама и гужвом напољу. А они напољу су били срећни јер спавају у топлим постељама далеко од затвора. Међутим, Истанбул је био пун људи које је гушило безнађе и који су као кишне глисте пузали ујутру на посао.' Осуђеници зачас постају јунаци за пример изоловани од овоземаљског зла, а ћелија постајеживотни простор. Јер, према Сонмезу, човек је тај који месту даје смисао.“
Весна Газдић
Извор: АГОРА
